“Lisac” Svetislav Pešić, od mnogih osporavan u prethodne dve godine, ponovo je uradio ono u šta smo mnogi sumnjali. Jedan od najboljih evropskih trenera u istoriji doveo je Srbiju u borbu za zlato i titulu svetskog prvaka.
Košarkaši Srbije, pre početka Mundobasketa od mnogih otpisani sa sve rečima “ako dođemo do četvrtfinala, biće uspeh”, igraće u finalu, gde će im protivnik biti Nemačka.
Posle 9 godina ponovo smo u meču za titulu, a posle 6 godina opet imamo priliku da osvojimo najsjajnije odličje na nekom takmičenju. Na pehar i zlato čekamo već 21 godinu, a upravo je selektor Pešić bio na klupi našeg nacionalnog tima, tada pod imenom Jugoslavija, kad smo osvojili zlatnu medalju. I to baš na Svetskom prvenstvu, onom u Indijanapolisu 2002.
A kad smo već kod toga, postoji jedna tradicija o šefu stručnog štaba Srbije.
Pešić bez poraza u finalima
Svetislav Pešić nikada u svojoj trenerskoj karijeri nije izgubio finale u međunarodnim takmičenjima. Bilo da je reč o klupskoj ili reprezentativnoj košarci i bilo da je reč o mlađim kategorijama ili seniorskoj selekciji.
Po završetku uspešne igračke karijere, kada je između ostalog bio i šampion Evrope sa timom Bosne iz Sarajeva, Piroćanac je počeo da se bavi trenerskim poslom. I kako je to bivalo u nekadašnjoj SFRJ, ubačen je da “uči zanat” u mlađim reprezentativnim kategorijama.
U prvoj polovini 80-ih prošlog veka dobio je važan zadatak tada od Košarkaškog saveza Jugoslavije – da preuzme brigu o jednoj o najtalentovanijih generacija koju je svetska košarka ikad videla i koja je već u pionirskim danima nagovestila ogroman potencijal.
Dobro ste pretpostavili, reč je o čuvenoj generaciji u kojoj su bili Divac, Kukoč, Rađa, Saša Đorđević…
Njihov prvi trener postao je kada su bili kadeti i odmah sa njima 1985. godine osvojio zlato na Evropskom prvenstvu. Sledeće godine je sa maltene istim tim timom, uz nekoliko izmena, osvojio i Evropsko juniorsko prvenstvo.
Kulminacija cele te generacije dogodila se 1987. godine kada su osvojili Svetsko prvenstvo za igrače do 19 godina pobedom nad SAD u finalu. To je bila ta čuvena jugoslovenska generacija iz Bormija u kojoj su bili Divac, Rađa, Kukoč, Đorđević, Nebojša Ilić (sadašnji tim menadžer reprezentacije), Pecarski, Alibegović, Avdić…
Titule sa seniorima
I nakon toga Pešić napušta SFRJ i odlazi u Nemačku, gde odmah preuzima njihovu seniorsku selekciju sa planom da se osvoji Evropsko prvenstvo čiji su domaćini 1993. godine. Šest godina je stvarao ekipu da bi ostvario taj plan i u tome je uspeo.
Nemačka je tada, pre 30 godina iznenadila Evropu i postala šampion “starog kontinenta”. Možda im jeste bilo za nijansu lakše tada jer je Jugoslavija bila pod sankcijama i nije mogla da učestvuje, ali uspeh Pešića to ne može da umanji.
Sedam godina posle toga Pešić se vraća u Srbiju i preuzima seniorsku reprezentaciju koja je imala iza sebe neuspeh na Olimpijskim igrama u Sidneju. I odmah pravi strašan tim, koji tokom celog leta, računajući i pripremne utakmice, nije izgubio nijedan meč i na kraju dominantno vratio evropsku titulu u Srbiju.
Već naredne godine događa se novi uspeh sa reprezentacijom Jugoslavije, i to na Svetskom prvenstvu, na američkom tlu. Posle brojnih problematičnih nastupa u grupnoj fazi (porazi od Portorika i Španije), mnogi su otpisali tim pred četvrtfinale protiv Amerikanaca (kao i sada posle Italije).
Ali Pešićev tim tada kreće sa usponom, eliminiše SAD, u polufinalu preokreće protiv Novog Zelanda i u finalu posle one čuvene drame sa Argentincima, Pešić i njegovi izabranici osvajaju zlatnu medalju.
Gospodin iz Pirota se povukao posle toga sa mesta selektora i nije bio na klupi nijedne reprezentacije do pre dve godine, kada je rešio da ponovo, u svojim sedamdesetim godinama, preuzme brigu o srpskom nacionalnom timu, koji je doživeo neuspeh u borbi za plasman na OI.
Priču, što se tiče ovog leta o našoj reprezentaciji, svi već dobro znamo i Pešić će još jednom voditi tim u finalu Svetskog prvenstva i međunarodnog takmičenja. To su mečevi koje nikada nije izgubio.
Titule sa klubovima
Isto tako, nikada nije izgubio ni u klupskoj konkurenciji finale nekog internacionalnog prvenstva.
Sa Albom iz Berlina je 1995. došao do finala, tada međunarnodnog, Kupa Radivoja Koraća i osvojio ga pobedom nad Stefanelom.
Osam godina kasnije je tim Barselone vodio do finala fajnal-fora Evrolige i doneo prvu istorijsku titulu klupskog prvaka Evrope u Kataloniju.
Treći evropski klupski trofej je osvojio sa timom Đirone kada je 2007. godine osvojio FIBA Evrokup.
Dakle, Pešić je s klupe vodio reprezentacije i klubove u 9 finala međunarodnih takmičenja i nikada nije doživeo poraz.
Neka tako nastavi i u nedelju, kada bude vodio Srbiju baš protiv svoje “druge domovine”, Nemačke, u finalu Svetskog prvenstva, u Manili.