Miloš Teodosić je – i zvanično – rekao zbogom parketu. Tiho, u svom stilu. Bez pompe, bez reflektora, ali sa stilom koji ga je krasio celu karijeru. I zato je elita odlučila da mu kaže hvala – baš kako zaslužuje kapiten svih kapitena.
Na mrežama se pojavio emotivni video – snimak poruka upućenih Teodosiću još krajem juna, kada su njegovi najbliži saigrači, ali i veliki prijatelji iz sveta sporta, rešili da mu upute ono što svi mislimo: “Hvala ti, maestro.”
Tu je bio i Novak Đoković. Ne samo što je zapevao (jer zna se da kad Đoković zapeva, to ima težinu), već je poručio:
– Teo, brate, čestitam ti na neverovatnoj karijeri. Usrećio si nas toliko puta, pokazao magiju srpske košarke gde god da si se pojavio. Ulepšao si svima košarku.
A onda – Bogdan. Njegov naslednik, učenik, saborac. I to ne bilo kako. S kafom i cigarom u ruci, simbolično, u Teovom stilu:
– Čast mi je i privilegija što sam bio tvoje priče. Naučio sam mnogo od tebe – i na terenu i van njega. Hvala ti što si me prihvatio onakvog kakav jesam, iako sam tvrdoglav. Ti si bio uzor, neko ko je znao da bude veliki i kad je najteže. Tvoj kult prenosim dalje.
A onda se oglasio – Nikola Jokić. Košarkaški car modernog doba, MVP svih MVP-jeva. I kratko, precizno, s emocijom koja se retko vidi:
– Kapitenu, odlaziš u legende. Šteta što mora da se završi takva karijera, ali bila je to karijera kojoj svi zavide. Kao navijač, hvala ti za medalje. Kao saigrač, hvala ti što smo delili parket. Bila je čast.
U porukama su još i Stefan Marković, Marko Belineli, Nemanja Nedović, Nikola Vučević… Svako sa svojom emocijom. Svako sa svojom zahvalnošću. Jer Miloš Teodosić nije bio samo plejmejker – bio je poetska figura naše košarke. Igrač koji je od pasova pravio umetnost. Košgeter koji nije morao da poentira – da bi rešio meč.
Njegova karijera bila je sve samo ne obična. Bio je vođa bez autoritarnosti, legenda bez sujete, umetnik sa loptom i lider u patikama. Sada ide u legendu. Tiho, kako je i došao. Ali iza njega ostaje – večna magija.
Košarka 
