Da li se sećate šta ste radili dok su nas Holanđani gazili? Vraćamo se kroz vreme, na EURO 2000.

Eh, ti Holanđani… Znate li za one događaje i momente koje mozak večno čuva, koji ostaju urezani duboko u sećanju, za ceo život? Iz ličnog iskustva, jedan od tih trenutaka (a uveren sam da nisam jedini) bilo je četvrtfinale Evropskog prvenstva 2000. godine. Debakl koji je Savezna Republika Jugoslavija doživela od domaćina Holandije i danas se prepričava.

Bio je 2. jul, izuzetno topao letnji dan, ali ništa nije nagoveštavalo da ćemo već do popodneva pokisnuti kao miševi. Ne u bukvalnom smislu, već po pitanju morala i splašnjavanja euforije koja je bila velika tih dana. Holanđani su krivi za to.

Da podsetimo, Srbija je u grupnoj fazi remizirala sa Slovenijom nakon što je gubila 0:3, potom je savladala Norvešku golom Sava Miloševića i potom je izgubila epski triler od favorizovane (u svakom smislu) Španije – 3:4.

Da francuski sudija Žil Veser nije umešao prste u finišu i dopustio penal za Španiju u 94. minutu, a potom i Alfonso u 95. doneo preokret, Jugoslavija bi u četvrtfinalu išla baš na Francusku, kasnijeg šampiona Evrope. Ovako, izabranici Vujadina Boškova su išli na megdan raspucanoj Holandiji.

I dobili su žestoku šamarčinu, od koje i dalje bride obrazi. Tri puta Patrik Klajvert, dva puta Mark Overmars uz autogol Dejana Goveradice. Holanđani su spakovali pola tuceta golova u mrežu Ivice Kralja.

Čast “plavih” je, donekle, spasao Savo Milošević golom u 60. minutu i sebi doneo laskavi epitet najboljeg strelca evropskog šampionata. I niko na svetu tada nije mogao da pretpostavi da će naša zemlja, kako god se ona zvala, čekati još 24 godine do narednog učešća na kontinentalnom takmičenju.

Budimo stara sećanja

Vreme je da se vratimo na pitanje iz naslova. Krenućemo od ispovesti koju je pre neki dan izneo Filip Kostić. To će nam biti model za naše ispovesti.

– Sećam se kroz maglu svake utakmice sa tog šampionata. Silazio sam kod dede koji je živeo na prvom spratu jer je imao veći i bolji televizor od našeg. Bili smo dobri u grupnoj fazi i zahvaljujući golovima Save Miloševića izborili plasman u drugi krug. Na dan četvrtfinala, igrali smo ceo dan fudbal u školskom dvorištu koje je bilo blizu moje zgrade. Čekali smo sa nestrpljenjem duel sa Holandijom. U glavi su mi i dalje narandžasti dresovi i ona “narandžasta” atmosfera na stadionu u Roterdamu. Nažalost, u glavi mi je i Patrik Klajvert za koga te večeri nismo imali rešenje – ispričao je Kostić.

Došao je red i na nas. U nastavku ćemo predstaviti svakog od članova redakcije Soccersportala kroz to gde su bili, šta su radili i kako su se osećali tog 2. jula 2000. godine. U danu kada su “lale” cvale, a “plavi” ubrzo postali “orlovi“. I nikad više nisu videli EURO.

Stefan Kijanović

– Tek sam završio prvi razred osnovne škole, ali sam uveliko raspust koristio gledajući utakmice evropskog šampionata. I bio sam jako ljut kada su me roditelji odvukli na vikendicu na ostrvu Bela stena. Oni su sa prijateljima pravili klopu i hladili se pivom, a ja nisam mogao u svojoj sobi da gledam četvrtfinale u kom su Holanđani bili favoriti. Da bi me odobrovoljili, spremali su neku vrstu leskovačke mućkalice na tanjirači koju su nazvali “Holandski debakl”. Širili su detetu od nepunih osam godina lažni optimizam da možemo da uđemo u polufinale, a već sam računao i maštamo kako da bismo posle mogli da dobijemo Italijane. Međutim, umesto toga desio se jugoslovenski debakl. Ma, raspad sistema, baš kao i mog raspoloženja. Ali je, zato, mućkalica bila baš dobra!

Uroš Marjanović

– Sećam se svih tekmi. Bio ubeđen da ćemo samleti Slovence, pa Mihin crveni, pa Drulović čovek preokreta i izjednačenja na 3:3. Gol protiv Norveške nisam video, jer sam propustio prvih 10 minuta. Protiv Španaca sudija Vesije i gol Dejana Govedarice. Ulazi Govedarica u igru i neki matorac u seoskoj kafani kaže: “Sad će Goveraika da ga da”. I stvarno ga dade. Ložili se da ćemo da se osvetimo Holanđanima za Mundijal, a ono kad je krenula promaja da duva. Svi klinci u selu smo na poluvremenu protiv izašli napolje i igrali fudbal. Nismo mogli, a ni želeli da gledamo debakl do kraja. Sećam se da smo uvežbavali centaršuteve na improvizovanom terenu.

Aleksa Radosavljević

– Bio sam u Hercegovini, u selu Srđevici na Gatačkom polju. Uspeo sam da se snađem da solo gledam utakmicu sa Holandijom. Gledao sam na RTRS, sećam se kao juče da je bilo ono kada je Ivica Kralj izleteo kod prvog gola. Takođe, sećam se da nisam hteo da gledam utakmice sa nekim, sada pokojnim, starijim rođacima. Užasno me je nerviralo koliko ništa ne znaju o fudbalu i samo pljuju po svima. Zato sam i morao da se snađem da gledam samostalno.

Petar Đukanović

– Imao sam samo jednu i po godinu. Tako da, morao bih da pitam roditelje gde sam bio tada.

Milan Zdravković

– Teško sam podneo tu utakmicu. Ništa nisam radio i bio sam kod kuće, gledao prenos na televiziji. Kada se završila, izašao sam napolje. Nikog nije bilo na ulicama. Čak i oni koji su se igrom slučaja našli napolju, bili su loše raspoloženi. Svi su bili snuždeni.

Vladimir Šoškić

– Holanđani su mi potisnuta trauma, verovatno, pa se ne ne sećam najbolje. Slovenije se sećam bolje. Okupili smo se ispred zgrade u naselju. Nas oko 30-40. Od komšije smo sproveli najduži produžni kabl koji sam ikada video i gledali EP pod otvorenim nebom. Celo prvenstvo smo tako pratili. Pola hleba, unutra parizer, pavlaka, sir… Za mlađe Frutela, za starije pivo. Nije bilo nikog u Zemunu ko sledećeg dana nije pričao o Savu Miloševiću. Meni je taj meč bio poseban i zbog Zlatka Zahovića koji je bio prvi fudbaler Partizana kog sam upoznao lično (1992.)