Godina bez Mihe i emotivni intervju sina Dušana od koga kreću suze na oči: “Mislio sam da će da se izvuče”

U subotu, 16. decembra, navršava se tačno godinu dana od smrti Siniše Mihajlovića, nekadašnjeg srpskog fudbalera i trenera u Seriji A. Ovog vikenda Mihi će biti odata počast na stadionima na kojima je ostavio trag, poput Olimpika u Rimu i “Renata Dalare” u Bolonji.

Njegov sin Dušan ovim povodom je govorio u velikom intervjuu za “Gazetu delo Sport”.

– Za mene nije bio samo otac, bio je superheroj, idol. Gledao sam ga s ljubavlju i divljenjem. Bila je ovo us**na godina, ne mogu da upotrebim drugi izraz. Ali morate da idete dalje, i mislite šta bi on na vašem mestu. Kao porodica smo i pre njegove smrti bili bliski, sada smo bliskiji. Tata je svuda oko nas: na zidovima, pored kreveta, na policama, svuda. Ako jednog dana budem imao sina, zvaće se Siniša – otkrio je Dušan.

Otac Romanista, sin Lacijal

Utakmica Bolonja – Roma u nedelju biće emotivna za porodicu Mihajlović.

– Ja, mama i Viktorija bićemo na “Dalari”. I navijači Lacija spremaju nešto i njima se zahvaljujem. Oduvek sam bio navijač Lacija i Crvene zvezde. Tribina mi je dala barjak sa tatinim likom, svake nedelje ga nosim na Olimpiko i mašem njim. Kada je 2019. Roma htela Sinišu za trenera, rekao sam mu “tata, jesi li lud? Ako odeš u Romu neću smeti da izađem na ulicu”. Odgovorio mi je: “Bolje da ostaneš kod kuće nego da praviš neke gluposti” – ispričao je Dušan.

“Čitav svet se srušio oko nas”

Potom se Dušan prisetio dana kada se prvi put saznalo da Miha pati od neizlečive bolesti.

– U julu 2019. bili smo na odmoru na Sardiniji, tata je bio u Bolonji i trebalo je da počne pripreme. Pozvao je mamu i rekao joj da ima leukemiju i čitav svet se srušio oko nas. Znao sam da je ozbiljno, ali sam verovao da je nepobediv.

– Posle prve transplantacije divno se oporavio. Ustajao je u šest sati ujutru i trčao po 11 kilometra, trenirao tim, išao u teretanu. Pazio je na ishranu, izgledao je kao robot. A onda se sve vratilo… Čak sam i tada mislio da će da se izvuče. Nedelju dana pre smrti, hodao je kilometre i kilometre.

Otvorio se pred smrt

– Kada sam video da je umoran pružio bih mu ruku, a on bi mi je sklonio i tražio da sve završi sam. Čak i u trenucima najvećih bolova, nisam ga video ranjivog. Tokom bolesti se promenila samo jedna stvar. Otvoreno je pričao o svojim osećanjima, oklop koji je nosio celog života je spao i dozvolio je da utvrdimo ono što smo svi znali koliko je bio dobar čovek – zaključio je Dušan Mihajlović.