Pre tačno godinu dana, sa obale Dunava je najpoznatiji bombarder Borova otišao među bolje društvo na nebo. Siniša Mihajlović legenda Jugoslavije, Italije, Srbije… Njegova supruga Arijana je pričala italijanskim medijima kako podnosi ovih godinu dana bez bombardera iz Borova, bez našeg i njenog Siniše.
Arijana Rapačoni je udovica Siniše Mihajlovića, koji je prerano preminuo, sa samo 53 godine, 16. decembra, pre tačno godinu dana. Bili su zajedno 27 godina, imali su petoro dece. Bila je pored njega kada je bio mlad igrač Sampdorije, kada je osvajao skudeto, kupove, superkupove i kada do kraja nije odustajao da izađe na teren da trenira svoje momke iz Bolonje.
PRIČA KOJA STEŽE SRCE
– Tek u poslednjih mesec dana postala sam svesna činjenice da moj muž više nije tu. Prvih nekoliko meseci ništa nisam razumela. Bila sam u Rimu, gde sam se nastanio kada su deca krenula u srednju školu, i imala sam osećaj da je Siniša još živ i da je u Bolonji i trenira tim – priča Arijana za Korijere.
Da li ste zbog toga na Instagramu napisali „tu si, znam to“, ili „gde god da si, znam da ću te voleti do tamo“?
– Sve je bilo tako čudno. Osećala sam njegovo fizičko prisustvo u kući i skoro da mi nije nedostajao. Mislite li da sam, u trenutku kada je preminuo, bila u takvom šoku da sam se svima smejala. Možda, zato što je gubitak muža bio moj prvi gubitak. Posle, mesecima, osećala sam se kao da se pitam da li sam luda.
Osećanja ne prestaju…
– Osetila sam ruke na svojim rukama, samo ruke su se obavile oko mojih. I, jedne noći, osetila sam kako leži pored mene u krevetu, osetila sam kako dušek tone na jednu stranu. Tada sam počela da razgovaram sa drugim ljudima koji su pretrpeli gubitak i otkrila sam da nisam luda, već da ova iskustva pripadaju mnogima. Mogla sam da čujem zvuk njegovih papuča u kuhinji. Kod kuće je uvek nosio papuče koje su jako škripale. Desilo se to u prvih nekoliko meseci, ali više ne. Ali možda su to bili predlozi diktirani stalnim mislima koje imam o njemu. Mislim na Sinišu šta god da radim. Ako poznajem ljude pitam se da li bi im se svideli, ako mi se nešto desi, razmišljam o tome šta bi on rekao.
POSLEDNJIH MESEC DANA ZNALA SAM DA ĆE UMRETI
Arijana, tvoj muž je imao tešku leukemiju, zar nisi uzela u obzir da bi mogao da umre?
– Ne. Onda, naravno, nisam glupa i on je imao tešku bolest, ali je i on negirao sve što su lekari tvrdili. Kada bi ga neko pitao šta nije u redu, rekao bi: ma, kakvu bolest imam? Zvao me je tako: ljubavi. A ja: imate akutnu mijeloidnu leukemiju. Siniša nije čitao izveštaje, nije gledao na internetu, samo je hteo da zna koje tretmane da radi. Do kraja se nadao da će se oporaviti. Borio se kao lav, prošao je neverovatne tretmane, dve transplantacije, veoma težak eksperimentalni tretman… – priča Mihina supruga i dodaje:
– Četiri godine sam bila pored njega u bolnicama. Verujem da moje stanje šoka zavisi i od patnje koju smo zajedno doživeli. Još uvek se sećam njegovih preplašenih očiju kada su nam rekli da se ponovo javlja bolest. Sećam se da su analize bile loše. Sećam se rituala, svakog jutra – tokom određenog perioda – vršenja testova i čekanja izveštaja i, svaki put, broja belih krvnih zrnaca koji su bili abnormalni.
ZNALA SAM POSLEDNJIH 30 DANA
U jednom trenutku, svi smo ga videli kako se vraća na teren, mršav, istrošen.
– Bio je veoma snažan, moćan, visok, zgodan čovek. Izgubio je trideset kilograma i imao mnogo infekcija. Videti ga kako polako umire bilo je traumatizirajuće i za našu decu.
Zar nije postojao trenutak kada ste se plašili da neće uspeti?
– Poslednjih mesec dana lekari su mi rekli da će umreti. Nisam znala da li da mu kažem. Razgovarala sam sa svih petoro dece. Nasamo sa njima, nikom drugom nisam rekla, pa ni majci. Zajedno smo odlučili da mu ne kažemo, da ne bismo oduzeli taj tračak nade. S druge strane, nikada nas nije pitao da li bi uspeo, uvek se borio jer je bio čovek koji nije mogao da prihvati smrt. U stvari, nedelju dana pre odlaska rekao je: Srećan sam jer vas sve imam i želim da ostarim sa svom decom i mnogo unučadi. Osetila sam da tonem. Rekla sam mu: već imamo unuku, zar nisi srećan? A on: Hoću ih puno, hoću pun sto. To je bio veoma težak trenutak.
LEŽI U SOBI, NE MOŽE DA USTANE, A PRATI TRENING SVE VREME
Kako je izgledao taj mesec?
– Siniša je bio kod kuće i svaki dan sam razgovarala sa dr Lukom Marčetijem, onkologom, koji je održavao kontakt sa lekarima u Bolonji i bolnici Sant’Orsola, počev od dr Frančeske Bonifazija. Objasnio mi je kako da se izborim sa mogućim krvarenjem, koje može biti fatalno. Zatim sam i ja krenula sa Sinišom u kupatilo. Noću nisam spavala i gledala sam ga. Jednog dana kada me nije bilo, imao je temperaturu od 40. Viki, najstarija ćerka, bila je jaka, vrlo dobra… Nije hteo da uzima lekove, rekao je da nisu potrebni. Uspela je da mu otvori usta i stavi lek u njega i da mu spusti temperaturu.”
Njen muž se vratio treniranju tima kada je mogao.Da li se plašila da će ga umor povrediti?
– Uvek sam ga podržavala, bilo je nemoguće zaustaviti ga. Za ovo su me osudili, rečeno mi je: ti si žena, prestani. Ali za njega je fudbal bio lek. Očigledno, nikada nije izašao na teren bez dozvole lekara. Bio je hospitalizovan 40 dana zaredom, ali je trening uvek pratio na monitoru.
ON UMIRE, A NEKA ENERGIJA SE OSEĆA U SOBI
Šta se dogodilo 16. decembra kada je preminuo?
– Nekoliko dana ranije, probudio se sa početkom krvarenja. Ukazala sam mu prvu pomoć kako su me naučili, pozvala sam hitnu, ali on nije hteo da uđem, hteo je sam da ide u bolnicu. Danima smo se smenjivali pored njega deca i ja, a srceparajuće je to što smo prošle noći, međutim, svi bili tamo. Deca su bila u susednoj sobi, tu sam ja, njegova majka, njegov brat sa ženom, njegov najbolji prijatelj, moja majka. Kada sam shvatio da mu se disanje promenilo i da nije dugo udahnuo, pozvala sam dečake – priča Arijana i dodaje:
– Oko njega smo svi ćutali. Držala sam ga za ruku, videla sam ga kako se muči sa otežanim disanjem. Došlo mi je da mu kažem: idi, ne brini, ja ću se pobrinuti za decu. Tek tada je preminuo. Do tada niko od nas nije plakao. Porodični stil je da se stvari drže unutra, ali svi smo se tu grlili. Bio je to veoma moćan trenutak. U sobi se osećao kao nalet energije. Bilo je loše, ali nekako lepo.
DOKTORU KAŽE “SER…* VOLIM TE”, JA PITAM, “A MENE”, A ON “KAKVE TO VEZE IMA SA TOBOM”
Zašto ste, opet na društvenim mrežama, ispod fotografije svog supruga, pisali o neizgovorenim rečima?
– Nikada nismo bili sladak par koji jedno drugom kaže „volim te“. Poslednjih nekoliko nedelja želela sam da mu kažem i da mu kažem i mnoge druge stvari. Ali on bi postao sumnjičav i nisam znao šta da radim. Onda, dan pre nego što je umro, došao je doktor Luka Marčeti, prijatelj i Siniša mu, kao i uvek, kaže: ti si ser…*, kad me puštaš? Onda mu je rekao: Luka, volim te. A ja: Zar mi ništa ne govoriš? Na šta on kaže: “Kakve to veze ima s tobom, volim te, drugačije je. Dakle, rekao sam joj i da je volim” – kaže supruga Mihe.
– Mogla sam mu reći mnogo puta mnogo stvari koje smo uzimali zdravo za gotovo. Ako nešto žalim, to je zbog reči koje mu nisam rekla. Ne, ne kajem se zbog toga koliko sam mu bila bliska. U stvari, poslednjeg dana mi kaže: “kako si jaka”. Bila sam i uvek sa osmehom. Onda bih, možda, otišla kući i plakala.
Kako preživeti tako veliku ljubav?
– Dobijam pomoć. Psiholog mi je rekao: imate dve opcije, živite ili umrite, šta birate? Odgovorila sam: živim. I zato što, kao što nisam htela da pokažem svoju patnju mužu, isto tako ne volim da je pokazujem ni svojoj deci. Od ovog leta sam ponovo počela da izlazim i nije me briga da li me neko, videći me na društvenim mrežama, osuđuje. Svako ima svoj način tugovanja i ako me vide kako se smejem na fotografiji, to ne znači da ne patim.
REKLA SAM MU “SAMO AKO ME OŽENIŠ OSTAVIĆU POSAO”
Prvi sastanak sa vašim mužem?
– U Rimu, 1995. godine, u restoranu zajedničkog prijatelja, manekenke poput mene. Igrao je za Sampdoriju, bio je u Italiji od ’92, igrao je za Romu i vratio se da vidi prijatelje. Ugleda me i reče: oženiću je. I za mene je to bila ljubav na prvi pogled, odmah sam primetila njegove ljubazne oči. Nekoliko meseci kasnije, Siniša me je zamolio da odem da živim kod njega u Đenovu, rekala sam mu da radim da bih se izdržavala, da ne mogu da napustim posao i da ću otići samo ako sam udata. A on: onda, u junu, venčaćemo se. Raskinula sam ugovor sa poslodavcem i otišla kod njega – kaže supruga Mihajlovića.
Da li je u vašim planovima bilo mnogo dece?
– Potičem iz porodice od četiri brata, želela sam ih, radila sam ono što sam oduvek želela i moj muž je prisustvovao svim porođajima, osim drugog, jer je bio u Francuskoj na Svetskom prvenstvu i nije stigao na vreme. .”
PRAVOSLAVNI POMEN
Kakav je otac bio Siniša?
– Veoma strpljiv i mnogo mi je pomogao… Ujutro bi obukao devojčice, vodio ih u školu i mnogo se igrao sa svojom decom, voleo je da se igra.
Za čime ste nostalgični?
– Od trenutaka kada smo svi zajedno išli na odmor, ili slavili Božić. Od ujedinjene porodice.
Kako je danas kada je godišnjica njegove smrti?
– Učinićemo pravoslavni pomen na groblju. Bio je pravoslavac. Doći će samo rodbina i prijatelji, Dejan Stanković, koji mu je bio najbolji prijatelj i još uvek nam je blizak, zatim tašta i dever iz Srbije. A u nedelju nas sa dečacima na stadion u Bolonji poziva predsednik Džoi Saputo. Klub je bio veoma blizak meni i mojoj deci, čak i više od onoga što smo očekivali.
TRESE SE, NEMA DAH, ALI IDE DA VODI KLUB PROTIV VERONE
Kako su deca?
– Jedina uteha ove godine je što svi iz velike četvorke pronalaze svoj put. Miroslav studira marketing, a trenersku licencu dobija u Koverćianu. Viktorija radi u redakcijama Maria de Filipi. Virdžinija je već udata i živi u Đenovi sa mužem i ćerkom. Dušan studira sportske nauke i radi sa Alesandrom Lučijem, veoma dobrim fudbalskim agentom. Samo mali Nikolas je još u srednjoj školi. Moj muž bi bio srećan sa njima. Sad sam ja ta koja treba da shvati šta da radi: deca su porasla, Siniša više nije tu, moram nešto da radim, želim da moja deca vide aktivnu majku, koja ima posao ili interesovanje – priča supruga bombardera iz Borova.
Da li se sećate kakav je bio vaš muž?
– Ne jedan događaj, već mnogi i svakako se tiču njegove velikodušnosti, to je nešto što pamtim najviše. Uvek je svima pomagao. I onda se setim njegove ljubavi prema fudbalu. Kada je 25. avgusta 2019. otišao na utakmicu protiv Verone, obuo se, tresao se, ostao je bez daha, ali je otišao.
Najbolji trenuci vašeg braka?
– Godine u kojima smo sve stvarali, one Lacija od ’98. do 2004. ’98. rodila se druga ćerka, pa je došao Skudeto 2000, treće i četvrto dete… Inače, želim da se zahvalim navijače Lacija, koji toliko čine da se sete mog muža.
SRBI NISU ZA ŠALU
Da li se i njegov čvrst, “mačo” karakter, kako ga je sam definisao, osećao kao kod kuće?
– Siniša nije bio ono što ste videli spolja, bio je dobar momak. Naravno, došao je iz zemlje, Srbije, gde nisu za “zezanje”. Govorio je činjenicama, a ne rečima. Ali uvek je morao da kaže šta misli. Kad je imao određene silne ispade, grdila sam ga, više sam diplomatski nastrojena od njega. Kada je morao da vidi Silvija Berluskonija, rekla sam mu: zapamti da je on i dalje predsednik. Ali ništa, odgovorio je da ako ne kaže šta misli, ne može da se pogleda u ogledalo.
Najgori trenutak bolesti?
– Onaj u kome su nam rekli da je imao recidiv. Bila sam tako uplašena tamo. A imao je i on strah. Bilo je dana u hotelu u kojem je živeo u Bolonji sa senzacijama koje su nam slamale srca. A onda je bilo loše kada su deca imala testove da provere da li su njihove srži kompatibilne. Još su bili mali, kada sam videla da su spremni na sve da spasu svog oca, srce mi se steglo. Tada se pojavio 23-godišnji dečak iz Majamija sa kompatibilnom srži koja mu je dala dve i po godine života. Drugu transplantaciju dugujemo njegovom bratu.
Šta vam najviše nedostaje?
– One dve reči koje mi je Siniša rekao kada sam imala krizne trenutke. Malo je govorio, ali je uvek znao šta da kaže da bih se osećala dobro – podvlači Arijana, supruga Siniše Mihajlovića, legendarnog bombardera iz Borova.
Fudbal 
