Odluka Evropskog suda da UEFA ne sme da kažnjava klubove koji žele da organizuju takmičenja van okvira krovne evropske fudbalske organizacije izazvala je proteklih dana bezbroj spekulacija o tome šta to znači za budućnost fudbala na starom kontinentu. Slovenci prizivaju regionalnu ligu u kojoj bi igrali sa nama ili imaju i plan B bez nas. A22 je odmah lansirao svoj predlog za Superligu, dok su mnogi istaknuti klubovi istog dana zvanično dgovorili da su ostali “lojalni” UEFA.
Zapravo, uspostavljanje Superlige kao antipoda Lige šampiona je još uvek veoma daleko od realizacije. Najverovatniji scenario je da će i taj pokušaj nesrećno propasti u drugom kolu. Ipak, razvoj događaja nam daje neke nagoveštaje da razmislimo da li bi imalo smisla da klubovi u našem regionu (bivša Jugoslavija, Austrija, Mađarska) osnuju regionalnu ligu… Možda po uzoru na hokejašku ICEHL ili košarkašku ABA ligu, piše slovenačka Nogomanija.
Evo šta još kažu
Surova je činjenica da se igranje u slovenačkoj ligi ne isplati našim klubovima. Troškovi su veći od prihoda, jer se od prodatih ulaznica i televizijskih prava ne može živeti. Jedini veći izvor prihoda je prodaja igrača, što naše klubove gura u neokolonijalnu poziciju u odnosu na bogatija inostrana tržišta. U okolnim ligama ovi problemi nisu toliko akutni. Ipak, osim Salcburga, Dinama i Zvezde, drugi klubovi iz regiona nemaju neke posebne dobitke od igranja u takmičenjima pod okriljem UEFA. Sistem je koncipiran tako da najbogatiji zapadnoevropski klubovi prikupe najveći deo novca, dok ostalima ostane sitnica.
Naravno, svako razmišljanje o regionalnoj ligi brzo naleti na zid srpskog i hrvatskog nacionalizma. Utakmice između najvećih klubova iz ove dve zemlje bile bi veliki bezbednosni problem i verovatno bi, bez obzira na to koliko je organa reda bilo prisutno, servirali nasilje, incidente i izlive histerične mržnje. Isto važi i za utakmice između srpskih klubova protiv albanskih iz Makedonije (Škendija, Škupi). Kao što je nedavno pokazalo gostovanje Bad blue bojsa u Atinu, čak ni zabrana dolaska navijača ne bi bila garancija mira.
LIGA BI DONELA NOVAC
Ali ako na trenutak ostavimo po strani ovaj (verovatno nepremostivi) problem i zamislimo regionalnu ligu u kojoj pored Olimpije, Maribora i možda još jednog slovenačkog predstavnika, Dinamo, Hajduk, Zvezda, Partizan, Rijeka, Osijek, Vojvodina, Radnički, Igralo bi Sarajevo, Željezničar, Zrinjski, Borac, Budućnost, Sutjeska, Škendija i Balkani, čini se da bi ovo bila jako jaka liga koja bi klubovima donosila profit kako od ulaznica, tako i od marketinga, ali i od televizijskih prava.
Ali ako više volimo da gledamo od jugoistoka ka severozapadu, za tržište bi verovatno bila veoma interesantna i regionalna liga sa austrijskim, mađarskim i hrvatskim klubovima. Slovenački predstavnici bi u ovom slučaju odmerili snage sa Salcburgom, Rapidom, Šturmom, Austrijom, Ferencvarošem, MTK, Ujpeštom, Fehervarom, Dinamom, Hajdukom, Rijekom, Osijekom i sličnim klubovima. I u ovom slučaju prihodi slovenačkih klubova bili bi neprikladno veći nego što su sada. Kada bi se, na primer, privukli i češki i slovački klubovi, potencijal bi bio još veći. Sparta, Slavija, Viktorija Plzenj, Slovan Bratislava, Spartak Trnava i Žilina su klubovi koji bi dodatno podigli kvalitet i tržišnu vrednost ovakve lige.
16 DO 20 KLUBOVA
Od slovenačkih klubova, samo pet klubova koji imaju dovoljnu finansijsku i navijačku podršku najverovatnije bi došli u obzir za bilo koju regionalnu ligu. To su Olimpija, Maribor, Mura, Celje i Koper. Verovatno ne bi bilo moguće sve njih „ugurati” u međunarodno takmičenje, u zavisnosti od sistema koji bi bio izabran. Da je u pitanju liga sa 16 ili najviše 20 klubova, Slovenija bi verovatno mogla da računa na samo tri mesta, uslovno četiri. Tu onda dolazimo do mučnog pitanja da li klubove treba birati na osnovu interesa tržišta ili na osnovu neke vrste kvalifikacija.
Realno, Olimpija i Maribor su posebno interesantni za inostrano tržište. Više od našeg trenutno finansijski najjačeg kluba Celje. S druge strane, Mura, koju nekako vidimo kao treći klub u zemlji i koja ima vernu bazu navijača, trenutno je po kvalitetu daleko iza Kopra i Celja. Naravno, postavlja se i pitanje koliko su, na primer, mađarski i slovački klubovi interesantni za naše tržište.
ŠTA BI BILO SA DOMAĆIM LIGAMA?
Pitanje je i šta bi bilo sa nacionalnim ligama. Igrali bi rame uz rame i klubovi iz regionalne lige bi se uključili u neki hipotetički plej-of, ili bi ispali u neko drugorazredno takmičenje, koje bi bilo u piramidi ispod regionalne lige. Da li bi regionalna liga bila zatvorena ili otvorena? Da li bi klubovi iz ove lige učestvovali u takmičenjima pod okriljem UEFA ili bi im više vredelo da učestvuju u hipotetičkoj otvorenoj super ligi kakvu promoviše A22?
Održiv model za regionalnu ligu bio bi možda 20 klubova koji bi igrali u dve grupe po deset timova u formatu dva kola, pri čemu bi prva četiri iz svake grupe napredovala u četvrtfinale. To bi značilo 18 utakmica u regularnom delu sezone. Ukoliko bi se istovremeno igrala slovenačka liga sa deset klubova i dvokružnim sistemom, to bi značilo isti broj utakmica za klubove koji učestvuju u regionalnoj ligi kao što trenutno igraju u slovenačkoj ligi.
Fudbal 
