Fudbal
Srbin koji igra u Mongoliji Saša Teofanov: Rvanje, streljaštvo i trke konja popularniji od fudbala
Nema fudbalskog meridijana gde se ne mogu sresti Srbi pa ni dalekoj Mongoliji nema izuzetaka. U srednjem veku Džingis-Kanova pa komunistička sa 1.565.501 km² 18. je po površini i najređe naseljena suverena država na svetu jer ima samo tri miliona stanovnika. A među žiteljima su i četiri Srbina, članovi Ulanbatora, i trener Bavariansa Nikola Vitorović.
Slobodno se može reći da je Užičanin Vojkan Bralušić (43) postavio temelje fudbala u Mongoliji. Od rada sa najmlađim kategrijama, preko selektorske fotelje do brojnih trofeja sa klubovima, a prošle godine bio je šampion sa Ulanbatorom za koji igraju Nemanja Kruševac, Dušan Ćirković i naš sagovornik Pančevac Saša Teofanov (33).
Raritet je da naš fudbaler zaigra u Mongoliji?
– Posle Zambije proveo sam pola godine na Šri Lanci, a nakon toga prijatelj i takođe svetski putnik golman Željko Kuzmić pitao me je da li bih se oprobao u Mongoliji jer su tada tražili špica mog tipa. Želeo sam takav izazov, kontaktirao me trener Vojkan Bralušić, brzo smo se dogovorili i potpisao sam najpre na četiri meseca, a onda sam produžio ugovor.
Golovi se ređaju kao na traci, nedavno i het-trik?
– Svakom napadaču puno znače golovi, to je normalno, pa i meni. Nadam se da će ih biti još jer sledi rasplet.
Branite tron, ali Falkons je poprilično odmakao?
– Ne sumnjam da ćemo odbraniti titulu, ako ostanem u klubu. Imam ugovor do januara, ali sada su u žiži još dve utakmice u AFC kupu. Na njih sam maksimalno fokusiran jer u konkurenciji tajvanskih klubova Tajčung futuro i Tajvan stil, koji su prepuni japanskih fudbalera, i ekipe Makao Čao Park Kei, imamo minimalnu šansu da se probijemo u polufinale plej-ofa Inter zone što bi bio ogroman uspeh za klub i fudbal u Mongoliji. Kada se to završi videću šta je najbolje za mene. Nigde ne žurim.
Mnogi nemaju predstavu o fudbalu u Mongoliji?
– Brzo se igra pošto je Ulan Bator na 1350 metara nadmorske visine. Stadion je dobar mada nisam ljubitelj veštačke trave. Uglavnom bude malo publike na prvenstvenim utakmicama jer fudbal u Mongoliji nije sport broj jedan. Popularniji su rvanje, streljaštvo i trke konja.
Klima je svakako specifična?
– Hladno je, počela je zima i trenutno je oko -25, ali biće još hladnije. Izmerili su svojevrmerno i -49! Ovde su takve temperature normalna pojava, Ulan Bator je najhladnija svetska prestonica, pa se prilagođavamo takvim uslovima. Ali, doživeo sam i letnjih +25 jer sam od marta u klubu.
Hrana?
– Veoma mi se sviđa njihova tradicionalna hrana. Dosta se jede povrće i meso, pretežno kuvana ovčetima, knedle kuvane na pari i punjene mesom…
Smeštaj?
– Živim u velikom stanu, blizu stadiona, sa Dušanom i Nemanjom. Povremeno koristimo taksi, a zemlja je veoma bezbedna za život.
Mongolija je ogromna zemlja?
– Na svu sreću nema putovanja jer se sve ligaške utakmice igraju na nekoliko stadiona u „Crvenom heroju” (Ulan Bator). U gradu živi skoro pola stanovništa Mongolije pa je to i normalno.
Slobodno vreme?
– Srbi se, kao i svuda, drže zajedno. Družimo se, kada nemamo sportske obaveze uglavnom vreme provodimo po tržnim centrima, kafićima, izađemo nekad i u noćni klub… Vreme kad dozvoli upustimo se i u neku avanturu, obilazak posebnih mesta. Zajaše se kamila, što je uobičajeno kod nomadskih naroda, na udaljenim destinacijama sa čarobnom prirodom i nepregledivim prostranstvom. Stepa, planina, pustinja… To je Mongolija.
Piše: Miloš Topalović; Intervju rađen 02. decembra