Kako je puklo između Piksija i Tadića: Mi se pravili da ne vidimo, a oni to loše kamuflirali – ceh platila Srbija

Znate ono kad vam je nešto očigledno, ali vi se pravite kao da to ne primećujete, jer to povlači neku neprijatnost ili određene posledice. Ali sada nema potrebe da se pravimo, deluje da je svima jasno – odnos selektora Dragana Stojkovića i kapitena Dušana Tadića je pukao na Evropskom prvenstvu.

Nema potrebe više da odbijamo to da prihvatimo ili da ne pričamo o tome kako ne bismo poljuljali atmosferu u timu. Nije čak ni poljuljan ili narušen, već jednostavno je pukao.

Moglo se naslutiti još u Beču i Stokholmu

Možda su i prve naznake toga bile pripremne utakmice protiv Austrije i Švedske. Tadić u Beču nije dobio ni minut, a u Stokholmu je dobio drugo poluvreme. Ako je tada mogla da prođe priča da nije hteo da rizikuje s eventualnom povredom i da je hteo da ga malo odmori od naporne sezone (ipak kapiten ima 35 godina), onda je posle meča protiv Engleske bilo daleko jasnije.

Rekorder po broju nastupa za reprezentaciju je ostavljen na klupi na početku meča i to je mnoge začudilo. Piksi je time uradio ono što je njemu svojevremeno priredio Vujadin Boškov na EURO 2000. takođe u prvom meču. I kao što se i tada pokazalo kao greška, pokazalo se i sada kao Piksijeva greška.

U želji da možda pokaže ko je glavni, čiji je ego ili sujeta ili ko zna “nešto drugo” veće, selektor je to rešio da pokaže na kapitenu i čoveku od koga (uz Mitrovića) već 8 godina zavisi igra reprezentacije. Tadić i Mitrović su i Stojkoviću bili tandem koji je doneo i plasman na Mundijal u Katar i EURO u Nemačkoj.

Iskrenost mu je bila neprijatelj

Ali ni Tadić nije bilo ko. Kao što zna koliko vredi i koliko je da reprezentaciji, tako i on ima ego i sujetu. I zato je bez pardona rekao ono što je rekao u Gelzenkirhenu posle poraza.

– Teško sam prihvatio, iskreno. Pričao sam sa selektorom, naravno, ali sam teško prihvatio. To je normalno. Igra se protiv Engleske, kapiten sam, lider i mislim da sam najbolji igrač ovog tima. Naravno da mislim da sam trebao da počnem. Poštujem odluku selektora, ali mislim da bih mogao više da uradim da sam igrao 90 minuta. Ako on želi da Dušan Tadić igra 30 minuta, ja ću igrati. Nije bitan pojedinac, bitno je da prođemo dalje i to je jedino pravo merilo. Moramo to da uradimo, imamo veliko zajedništvo i učinićemo sve za to – rekao je Tadić.

Odmah je Stojković odgovorio na konferenciji.

– To nije dobro, ako je to rekao. To baš nije dobro. Bila je to moja odluka iz taktičkih razloga. Želeo sam Tadića sa svežim nogama, ništa više. Radi se o taktici. Oko kapitena nema nikakve bure, taman posla. Možda je nekome to interesantno. On može da počne utakmicu, ali ovo je moja odluka i moje viđenje situacije. Ja sam na mestu na kome donosim odluke  – odgovorio je Piksi i pokušao da spusti loptu.

Ponižavanje pred celim timom

Možda je bio pokušaj prijema, ali lopta se odbila od noge kao od drveta. To je već tada pokazalo da postoji pukotina. Pogotovo posle onog, u tom trenutku nepotrebnog, saopštenja FSS-a da je održan sastanak i da se Tadić izvinjavao saigračima i stručnom štabu.

To što je stvorena takva situacija i što je kapiten doveden u nju, je krivica Piksija. Time je Tadić ponižen i kao kapiten i kao neko ko treba da bude lider ostalima. A to je bilo drugi put takoreći.

Ali nije ni on “bez putera na glavi”, što narod kaže. Dolazi utakmica sa Slovenijom, na kojoj počinje od prvog minuta i na kojoj ne samo da treba da vodi Srbiju ka pobedi koja gotovo sigurno donosi plasman u nokaut fazu, nego i da potvrdi svoje reči posle meča s Engleskom. Bio je to meč u kome je trebalo da pokaže da je lider, da je vođa i da je najbolji igrač selekcije. A dobili smo ništa!

Sreća je bila njegova samo što je na terenu bilo još gorih (Gaćinović, Sergej Milinković Savić), pa samo zato nije prokazan, niti toliko upiran prst u njega.

Da li je Tadić sabotirao protiv Slovenije?!

Na toj utakmici došlo se i do drugih problema koji su vidljivo upadali u oči i laicima. Počnimo od njegove pozicije na terenu. Umesto kao što je ranije bio klasičan plejmejker, imao slobodu na terenu, dobili smo Tadića kao levo krilo ili levog napadača?!

Sve ono što je ranije radio, a tu se podrazumeva da dođe do svoje polovine ili na 40 metara od gola protivnika da preuzme loptu i organizuje napad (npr. to je radio sinoć protiv Danske kad je ušao), on je sve vreme praktično stajao na toj levoj strani. Ponekad je čak stajao u samom špicu, dok su se npr. Mitrović i Vlahović vraćali da oni preuzmu loptu?!

Da li je to bila taktička zamisao selektora Stojkovića?! A možda je to bio i revolt Dušana Tadića prema selektorovim odlukama?! To ćemo možda saznati, za sada možemo da nagađamo. U svakom slučaju, u tom, za Srbiju zapravo krucijalnom meču u grupi, mi od kapitena nismo dobili ništa od onoga što se očekivalo i tražilo u takvom meču.

Zato su uostalom i u javnosti i po društvenim mrežama svi pričali da je više uradio Samardžić za desetak minuta nego Tadić za 80. A to je proizvelo i neku vrstu kampanje da se vezista Udinezea nađe u startnoj postavi za odlučujući meč, a kapiten još jednom ostane na klupi.

Žrtva taktike ili žrtva sujete

I onda sinoćnji meč. Odluka selektora da ne samo ostavi njega na klupi, već i Milinkovića Savića i Vlahovića, a izađe sa praktično 5 zadnjih veznih, je tek bila bizarna. Samardžić u takvoj postavi nije imao šta da traži na terenu. Daleko bi bolje bilo da je recimo Tadić bio uz njega. Ali to se nije dogodilo.

U stvari, svoju najbolju igru je kapiten zapravo i pokazao na ovom EP kad je ušao u drugom poluvremenu. Tek je tu radio ono što je radio tokom kvalifikacija ili tokom Lige nacija. Vraćao se po loptu, pokretao napade, kreirao ih, pronalazio napadače, stvarao šanse. Ali prekasno i nedovoljno.

Neuspeh je upisan, Srbija je upisala debakl, jer to i jeste. Iz ovakve grupe je morala da prođe dalje.

Te dolazimo i do Tadićevih izjava posle meča i neuspeha, koje su i definitivno potvrdile da je odnos između njega i selektora puk’o. Iako se suzdržavao da kaže šta mu je na duši, te kako je bolje možda nekad biti neiskren, neke stvari sigurno prećutao, ali i dosta toga rekao. Pogotovo, između redova.

–  Ne znam šta bih rekao! Ako kažem iskreno, onda ispada kao da sam ubio čoveka. Najbolje da ne pričam, niko nije razumeo šta sam hteo da kažem. Nije poenta Dušan Tadić, najbitnije je zajedništvo u timu. Ali, kao jedan od lidera želim da preuzmem odgovornost i budem na terenu. Valjda je to normalno, ljudski. Kod nas se neke stvari okrenu, izvrnu! Zato mislim da ne treba biti iskren – počeo je Tadić i samo se nastavljao:

– Zaslužio sam bolji tretman, kao timski igrač. Hoću da pomognem ekipi. Nisam bitan, nego šta značim i donosim na terenu. Odluku moram da poštujem, opet, Modrić je tri godine stariji od mene i svaku utakmicu na terenu. Tu sam da igram koliko treba.

Izjavom je potvrdio da sa selektorom više nije ni na Vi

– Ne kajem se, isto bih rekao i ponovio. Nisam hteo nikoga da uvredim, ni povredim. Šta igrači da mi kažu? Hteo sam da pokažem samopouzdanje. I da sam trener voleo bih da igrači pričaju. Na kraju, karijere smo napravili zato što smo mislili za nas! Ako je problem moj javni govor, ne znam… Ništa nije loše, imam neke stvari iza sebe, timski sam igrač. Možda je bilo grubo, arogantno, ali ljudi znaju da nisam takav. Nije to loše uticalo na ekipu – aludirao je da je ostavljen na klupi zbog istupa posle meča protiv Engleske.

I tu nije izdržao i rekao šta mu je zasmetalo u toj utakmici najviše uz napomenu da se sa time nije susretao kroz karijeru.

– Desilo se da nisam počeo, u poluvremenu mi se kaže „ulazite ti i Ilić“, zagrevam se, pun gas i taman da uđem kaže mi „ti odmori, ući će Ilić“…

– Tim smo saznali tek sat i po pred utakmicu. Iznenađen sam malo bio – rekao je o izboru startnih 11 za meč protiv Danske.

Jasno je da kapiten neće nastaviti reprezentativnu karijeru, makar ne dok je Stojković selektor. I ne zbog toga što ima 35 godina i što je realno bilo da se možda oprosti. Na oproštaj, ovakav, je primoran. Uostalom već se spekuliše o pobuni protiv selektora po medijima, ne samo njegovoj, već i više igrača.

Možda je i tako bolje. Pre svega za njega. Za reprezentaciju?! Teško je predvideti, ali slutnje nisu optimistične.