Dva okršaja Partizana i Zvezde u pet dana: Zašto su Večiti derbiji u ABA i Evroligi nebo i zemlja?

Voljom žreba, rasporeda, pa i sudbine, odlučeno je da će Partizan i Crvena zvezda odigrati dve utakmice u razmaku od pet dana. I to obe u crno-beloj Areni. Najpre će ovog četvrtka od 18.30 Večiti rivali igrati meč 5. kola Evrolige. Već u ponedeljak, 30. oktobra, podeliće megdan u okviru 5. runde ABA lige (20.00).

Iskustvo iz prošle sezone, prve u kojoj su dva ljuta rivala igrala međusobno u Evroligi, ali i mnogo godina unazad na Jadranu, naučilo nas je da postoji ogromna razlika između evroligaških i regionalnih okršaja ova dva tima. Kako i zašto? Ključna su pitanja, ali odgovor se najviše krije u “čvrstoj ruci” disciplinske komisije Evrolige. Kao i previše mekanim “zakonima” tvorevine koju zovemo rukovodstvo ABA lige.

Elitno evropsko takmičenje, od ovog leta pod vođstvom Dejana Bodiroge, iz nedelje u nedelju pokazuje da nema pardona, niti protekcija za srpske klubove. Partizan i Crvena zvezda redovno nailaze na kazne. Još uvek finansijske, ali iako joj se dive, pitanje je trenutka kada će evropski “disciplinci” početi da zatvaraju tribine najveće dvorane na Balkanu.

Stvari malo drugačije funkcionišu u ligi u kojoj već decenijama igraju dva kluba sa istom vlasničkom strukturom. U kojoj su svi klubovi vlasnici, ali su neki malo “jednakiji” od drugih. I u kojoj se utakmice mogu odlagati na lični zahtev, bez naknadnog termina, a nekada se uopšte ni ne odigraju. Čime je regularnost debelo dovedena u pitanje.

Zbog toga su navijači, oni isti koji u Evroligi vode računa o svom ponašanju, na Jadranu kao “pušteni sa lanca”. Tu ne pomažu ni molbe trenera i kapitena preko razglasa, a vala ni saopštenja koja uoči duela kao na traci pristižu iz Humske, odnosno, sa Malog Kalemegdana. I tako svakog bogovetnog puta, bez izuzetka o važnosti meča.

U Evroligi gospoda, u ABA divljaci

Prethodna sezona, najbolji je primer za to. Partizan je bio prvi domaćin u Evroligi, 8. decembra. Pred krcatom Arenom, obezbeđen je sektor za gostujuće navijače. I par stotina njih na kraju se radovalo trojci Nemanje Nedovića kojom je Crvena zvezda preokrenula i slavila u istorijskom duelu.

Partizan je uzvratio udarac mesec i po dana kasnije. Bio je 27. januar kada su crno-beli pobedili rezultatom 79:78 u dvorani “Aleksandar Nikolić”. Svi veoma dobro znamo da je “Pionir” grotlo i da su navijači neretko lice u lice sa igračima, zbog blizine tribina. Samo par meseci ranije na istom mestu bilo je pražnjenja dvorane i “majstorica” finala ABA lige pred praznim tribinama. Treba li napomenuti da je ovog puta, u evroligaškom duelu, sve proteklo u najboljem redu?

Ali zato, kada je došao red na novu finalnu plej-of seriju na Jadranu, videli smo pravo lice i jednih i drugih. Uz napomenu da su navijači Partizana bili nešto blaži u prve dve utakmice, makar u smislu ugrožavanja fizičke bezbednosti učesnika na parketu. Bilo je puno vređanja sa tribina, pre svih predsednika crveno-belih Nebojše Čovića i njegove supruge. Ali, igrači na terenu su imali kakve-takve uslove za igru.

U “Pioniru” to nikako nije bio slučaj. Pristalice Crvene zvezde od zagrevanja su bili na samom terenu, pretili igračima protivničkog tima, gađali ih svim i svačim. Pucali su topovski udari, petarde, upaljači, čak je letela i stolica iz prvog reda VIP lože. Do te mere je sve bilo uzavrelo da je Džejms Naneli potegao pesnicu na jednog od izgrednika. Srećom, nije je i otpustio.

Zašto, dobri ljudi?

Kako je moguće da u Evropi prikazujemo jednu sliku, a u domaćem dvorištu potpuno drugu, divljačku? To je ona priča sa putnicima po Evropi, gde su manji od makovog zrna, a čim pređu srpsku granicu pljuju na pod i bacaju đubre van kante.

Naravno, ima nešto i do tog našeg, čuvenog, mentaliteta. Ali, budimo makar jednom civilizovani. Očekivano je da ćemo to i pokazati Evropi u četvrtak uveče, jer nam se toliko i do imbecilnosti dive.

Ali, sačuvajmo malo dostojanstva i za ponedeljak uveče. Uživajmo u košarci, a ne nasilju. Jer nam je baš ta igra pod obručima donela toliko radosti kroz istoriju. Kako na jednoj, tako i na drugoj strani Topčiderskog brda, a o reprezentaciji je izlišno i da govorimo.