Najpodeljenija braća: Jedan igrao za Palestinu, drugi za Izrael

Podeljena braća, a jednom od njih je šansu dao Barak Bahar, sadašnji trener Zvezde. Najpodeljenija braća je priča o porodici Džaber, u kojoj je jedan igrao za Palestinu, a drugi i dalje nastupa za Izrael.

Priča o braći Džaber, koju takođe prenosi sajt Tribune, slika je tog regiona. Abdalah i Mahmud su rođeni u Tajibeu, gradu u centralnom Izraelu sa većinskim arapskim stanovništvom, odrasli su zajedno, ali predstavljaju različite selekcije. Jedan je igrao za Palestinu, drugi za Izrael.

– To je primer koliko je raznovrstan, složen i dubok sukob između Izraela i Palestine. U jednoj kući, u istoj porodici, dva brata predstavljaju dva tima, dva nacionalna identiteta i dve različite istorije. Oni predstavljaju zemlje koje nisu samo žestoki rivali u sportu, već žive u sukobu – zaključak je novinara lokalnog sajta Babagol.

A Abdalah Džaber, stariji brat, još je elokventniji u svom opisu:

– Na Zapadnoj obali kažu da nismo pravi Palestinci, dok u Izraelu ljudi kažu da nismo pravi Izraelci.

Vremenom je nekoliko braće nastupilo za različite nacionalne timove. Samo, ovakvu situaciju nisu imali. Kao kada bi jedan brat igrao za Srbiju, a drugi za našu južnu pokrajinu, odnosno nepriznatu državu.

Oni se nikada ne bi mogli sastati na terenu kao protivnici jer Izrael ne priznaje Palestinu kao državu, a Palestina optužuje Izrael da je nezakonito okupirao njenu zemlju. Predložena je „mirovna utakmica” između njih, ali je to ostala ideja, nikad realnost. Izrael učestvuje u evropskim takmičenjima, Palestina je zarobljena u azijskoj oblasti.

U njihovoj porodici, i deda Abdulah i otac Nabil su bili fudbaleri, ali samo u Palestini.

Abdalah, stariji brat, koji sada ima 30 godina, učio je fudbal u omladinskim centrima izraelskih klubova Hapoel Kfar Saba i Ironi Ramat Hašaron, pri čemu je za ovaj drugi debitovao na profesionalnom planu.

Levi bek je potom prešao u prvenstvo Zapadne obale, igrajući sedam godina (2013-2020) za Hilal al Kuds i Ahli al Halil. Upravo u to vreme izabran je za reprezentaciju Palestine.

Dobio je nadimak „Lokomotiva Palestine“, kapitensku traku, „koju sam nosio sa ponosom” kako sam ističe. Bio je najomiljeniji igrač „kraljeva”, kako glasi nadimak selekcije.

U jednom trenutku je želeo da unapredi svoju karijeru. Pokušao je da se prebaci u Egipat. U avgustu 2016. dogovorio je ugovor na tri sezone sa Al Mokavlunom u Kairu. Ugovor je raskinut tri dana kasnije. Odmah je sklopio dogovor sa Al Itihadom u Aleksandriji. Opet zabranjeno. Nije bio prihvaćen kao Izraelac čiji je posoš posedovao.

– U arapsku oblast mogao bih da putujem sa palestinskim pasošem. Ali izraelsko državljanstvo me je ponekad blokiralo. Zbog njega nisam mogao da igram u Egiptu.

Prelazak u Izrael bio je kraj reprezentacije za Abdalaha Džabera

2020. godine pojavila se ponuda Hapoel Hadere, izraelskog prvoligaša. I Abdalah Džaber je to prihvatio. To je očigledno bio korak napred u profesionalnom smislu. Ali ovaj potez je značio kraj nošenja dresa Palestine.

Ostao je nepromenjen, sa Palestinom u srcu. Međutim, Palestina ga se odrekla, pošto je odlučio da nastavi karijeru u Izraelu. Jaz između dve zemlje je toliko veliki da igrači koji igraju u Izraelu više ne mogu da igraju za Palestinu.

Od 2020. više nije bio njen kapiten i simbol. Prelazeći u Haderu, dres reprezentacije je izgubio.

U Hapoelu je ostao godinu dana, a kasnije je potpisao za Bnei Sakhnin, najpoznatiji arapsko-izraelski klub. Trenutno, sa 30 godina, igra za Makabi Bnei Rajne.

I dalje razmišlja o svojoj reprezentaciji: „Ako me pozove savez, ako se i klub složi, onda se vraćam da igram za Palestinu.

Abdalah o svom bratu Mahmudu Džaberu kaže:

– On udiše fudbal svake sekunde – kaže jedan od dvojice iz dueta najpodeljenija braća koja igraju za Palestinu, odnosno Izrael.

Mahmud Džaber ima 24 godine. Još od malih nogu zanimao ga je samo fudbal. Proveo je dosta vremena na terenu koji je bio blizu. A kada bi došao kući, trenirao bi sa Nabilom, njihovim ocem, koji je improvizovao malu teretanu. U juniorskoj akademiji Makabija iz Haife nije impresionirao samo svojim tehničkim kvalitetima. Takođe je bio veoma dobar fizički.

“Nije imao mnogo hobija, pa je život posvetio fudbalu“, opisao ga je stariji brat u intervjuu za TV Sport 5.

– Svi su videli koliko je talentovan, ali su primetili i njegovu spremnost da vredno radi kako bi ostvario svoj san. Poseban dečak, koji svake sekunde diše fudbal.

Pre četiri godine je pozajmljen Hapoel Nof Hagalilu i tamo je debitovao u seniorskoj ligi Izraela. Dve godine kasnije vratio se u Makabi iz Haife i iskoristio šansu. Trener Barak Bakhar ga je zadržao u timu, na poziciji defanzivnog veznog. Od prve sezone do danas osvojio je četiri trofeja: Superkup, Liga kup i dve titule šampiona.

Odavde do reprezentacije bio je samo jedan korak – reprezentacija Izraela. Prvi član njegove porodice palestinskog porekla koji je igrao za Izrael.

Alon Hazan ga je pozvao za utakmice 2022., u Ligi nacija. I ne samo što je Mahmud debitovao, u remiju 2:2 sa Islandom, baš u Haifi, ušao je u poslednjih pola sata umesto Abu Fanija, još jednog igrača arapskih korena.

Svi Palestinci su uznemireni što su ga izgubili od svoje reprezentacije. Sve osim njegovog starijeg brata.

Abdalah zna da je to dobro za Mahmuda. On uživa u potpunosti:

– Ako sam srećan? Kakvo je to pitanje, normalno, sviđa mi se da igram za reprezentaciju! Za nju sam spreman da žrtvujem sve. Molim se da to bude uspešno – rekao je tada.

Ovo je porodica Džaber. Nakon što je Abdalah bio simbol za Palestinu, a Mahmud je verovatno omiljeni Arapin koji igra za Izrael – najpodeljenija braća.