Srbin koji je jedini smeo da šutira penal klubu Edija Rame: Delio sam platu s gazdom i “prevario” Japance

Nemanja Kojić će uvek biti urezan u sećanje navijačima Partizana zbog gola u Večitom derbiju kojim je u 90. minutu doneo pobedu. Na neki način mu je taj pogodak postao lična karta.

Usput je imao i veoma zanimljivu karijeru koja ga je vodila širom globusa. Proteklu sezonu je proveo u ekipi Zemuna sa kojom je izborio povratak u Prvu ligu Srbije. Osvojili su 1. mesto u Srpskoj ligi – Beograd i zbog toga kaže da nema trofeja u Srbiji koji nije osvojio.

Došao je i da bude gost u Soccebet podkastu po imenu “Iz keca, mićo”. S obzirom na celokupnu zanimljivu životnu priču, punu raznih događaja i dogodovština, imao je i šta da ispriča.

Mi smo izdvojili neke od njegovih najzanimljivijih iskustava koje je imao u raznim zemljama u kojima je igrao.

Igrao na sebe da će dati gol u derbiju

Naravno, priča je počela od upravo tog gola u 146. Večitom derbiju.

– Dva meseca nigde nisam platio račun. Bilo da je Zvezdin ili Partizanov lokal. Gazda lokala je zvezdaš i ja tražim račun i on mi kaže beži, ti ćeš da mi platiš. Čudan je to period i osećaj. Tada nije bilo društvenih mreža kao što je to danas, sada ko zna šta bi bilo. Ja sam posle tog derbija dao najbrži het-trik u Superligi. Škuletić me zezao da šutnem ciglu, ona će da uđe u gol. To mi je najlepši period u karijeri.

Po sopstvenom priznanju, imao je predosećaj da će dati gol i zbog toga je čak uplatio tiket na sebe. Ali nije bio dobitan.

– Ušao sam u kladionicu na Banjici i pitao koja je kvota da ja dajem gol. Oni kao ma ajde. Ali bila je kvota. I moralo je da se veže sa nekom utakmicom i ja vežem sa Čelsi – Liverpul. Dao ja gol, sve super, euforija… I ja se setim dva dana kasnije kao tiket. I šta se desilo?! Pa, Džerard se okliznuo. I Liverpul izgubio meč za titulu. Igrao na Liverpul i pao sam. A na sebe sam prošao.

U njegovo vreme igranja u Humskoj, predsednik kluba je bio Dragan Đurić. Koji i danas tvrdi da je to najbolji predsednik Partizana, a usput je podelio i jednu od anegdota iz tog perioda.

– Jednom prilikom oko love smo se jurili. I Đura je došao na Teleoptik, seo na stočić, vise mu mu noge, onako klati. I gleda u Đemba-Đembu. Kaže da mu neko prevede: “Dođeš mi 20.000”. Ovaj gleda kao što. Kaže Đura: “Napravio si mi rupu na stadionu, ti se ne pomeraš, metar s metar igraš.” Đura je bio ozbiljan.

“Sramota da Sale Ilić nema pristup stadionu”

Za razliku od njegovog boravka u Humskoj kada su osvajane titule i “duple krune”, njegov bivši klub sada već 7 godina nije bio šampion Srbije. Kojić je izneo svoje mišljenje da je to i do igrača koji dolaze i kojima nije bitan uspeh, već novac.

– Možda grešim, ali ne verujem. Sada je cilj da dođeš u Partizan i ostaneš što duže, a da ne osvojiš ništa. Plate su sigurno takve da svi žele da ostanu u Partizanu. Pojedinci kakve plate imaju, trebalo bi da dolaze u 7.15h na Teleoptik, da otvaraju kapije na parkingu, da pošišaju travu, zaliju cveće, pitaju da li može neka oprema da se opere, izađu na trening, daju dva gola i opet nazad. Mislim da te cifre nisu realne, neke cifre su kao iz Bundeslige, a rezultata nigde. Ne bih da imenujem, ali zna se to.

– Meni je najžalije što jedan Sale Ilić nema pristup stadionu. To je frapantno. To je legenda kluba koji treba samo da dođe i otvori vrata i kaže: “Od sutra sam to i to” i ode.

Zašto je jedini smeo da šutne penal protiv kluba Edija Rame

Tokom karijere je igrao i u Albaniji. Proveo je nekoliko meseci u ekipi Bilisa, sa kojom je ispao iz lige. Kako kaže, to je zato što su pobedili kultni Partizani na čijem je čelu tada bio sadašnji premijer Albanije, Edi Rama.

– Albanija je bila moj najluđi potez. Imaš predrasude. Oni zovu, ja odbijem. Opet zovu, ja odbijem. Oni opet zovu i ja lupim cifru i oni kažu može. Avionske karte? Može. Auto? Može. Stan? Može. Premija? Može. Ni ne završim rečenicu, oni govore može. I u mat poziciji. Ništa, sad spakuj se. Sleteo u Tiranu, crni džip, zatamnjen, dva lika i idemo. Ja sam igrao u nekom selu. Znaš ti gde je to, Balš. Tamo je i Bog rekao laku noć. Ni na šta to ne liči. Ali predsednik je bio jako korektan. On kaže pred svima: “Ja bih pre doveo 10 igrača iz Srbije, nego jednog s Kosova.” A ja imam 4 Kosovara u timu, gledam sad kad me rokne. Proguta me mrak u onom selu, ko da me nađe… Ali iskreno, baš je bilo dobro. Nikakav problem nisam imao. Srpska muzika cepa, niko ništa. Nismo ni mi čačkali mečku, ponašali se najnormalnije.

– Bila je samo jedna situacija. Igramo protiv Partizanija, koji je njihov najveći klub i držao ga je Edi Rama u tom trenutku. A moj gazda je opozicija Rami. Mi igramo na nož, a ne smemo da pobedimo. I u jednom momentu penal za nas. Ja nisam na listi da šutiram. Lopta stoji kako je ovaj sudio penal. Albanci svi idu piju vodu, ovaj drugi Srbin što je bio štoper gleda u mene, lopta stoji pored mene. Pitam trenera ko će da šutira. I ja kao ajde. Stavio ja loptu, i sad ja kao šmeker da je bocnem. Ovaj reprezentativni golman im je branio tad, nisam se ni zaleteo, a on mi već bio na metar i odbrani mi. Nisam hteo da promašim, hteo sam da ga dam. Mi smo na kraju dobili tu utakmicu 1:0. Ulazi predsednik u svlačionicu i kaže da pevamo nešto kao “Rama, odlazi”. On nas snima, mi kao pevamo. Više nismo dobili nijednu utakmicu. Borba za opstanak, ispali smo naglavačke. Ne može da ti pomogne ni bogotac.

“Pola-pola” s Kazahstancima

Za kazahstanski Ordabasi je potpisao dok je pio koktele na plaži u Antaliji.

– Upoznao sam tu na plaži kapitena Ordabasija. On me pita gde sam, ja mu kažem da sam baš završio sa Istanbulom i čekam da vidim gde ću, da li ostajem u Turskoj. I on kaže je l’ hoču u Ordabasi?! Ja kao ajde da vidim šta nudite. On pozove predsednika i ono dogovorili se uz koktel na plaži. Lako je s Kazahstancima se dogovoriti kadi si “pola-pola” sa svima.

Objasnio šta znači to “pola-pola”.

– Predsednik me baš voleo i borio se da imam jako veliku platu, jer je on imao jako veliki procenat od te moje plate. Prvi put sam se susreo sa tako nečim. Na papiru sam milioner, a onda kad se oduzme to “nešto”. U toj meri ne postoji nigde kao tamo. To se nasred utakmice zove sudija i pitaju ga koliko. Igramo utakmicu, sudija nas masakrira prvo poluvreme, a kapiten samo trči pored njega i viče: “Koliko?” Sudija kaže da ga je klub zeznuo, onda se to pegla, donosi se lova i onda drugo poluvremen mi kao da smo Real. Odmah nama penal.

I još malo o bizarnosti u kazahstanskom fudbalu i tome da se sve vrti oko novca koji se deli.

– Pazi, Ordabasi ima kompleks kao Teleoptik. Oni ga prodaju, uzmu lovu i onda ga iznajmljuju. Mi smo bukvalno iznajmljivali naš kompleks da bismo tamo trenirali. A prodao ga nekom svom sinu, ujaku… Zamisli kao Partizan iznajmljuje sebi Teleoptik.

Podizanje plate u Kazahstanu

Kako je izgledalo prvo podizanje plate u Ordabasiju?

– Imao sam situaciju kad sam išao po prvu platu u banku. Oni samo kažu da je legla plata i da idem da dignem. Ti već kad potpisuješ znaš koliko od toga treba da “vratiš”. Odeš u banku, one tenge, jedan dolar 450 tengi. Tebi treba dva kofera da spakuješ te pare. Ja ranac na leđa, sednem u zatamnjenu ladu. Onaj te vozi, da li će te odvesti na stadion ili negde da te zakopa, ne znaš. Ja ulazim, sekretarica koja se pita za sve, dere se kao “Nemanja, kako si”. Ja gledam oko sebe, kažem dobro sam. Pita me kako je porodica i pokazuje rukama pare. I ja kontam. Spuštam ranac, ona otvori orman, ubaci ga, isti takav prazan vadi i daje meni. I ja sa praznim rancem nazad kod kuće.

Kako je prevario Japance minimalcem u Srbiji

Put ga je potom odveo čak u Japan. Bio je član Tokio Verdija i odatle ne nosi lepo iskustvo što se tiče fudbala. I nije bilo samo do stila života na koji nije mogao da se adaptira, već i do svađe sa trenerom Japancem koji ga je čak na jednoj prijateljskoj utakmici uveo u igru, pa ga posle izveo.

Od tada je rešio da sabotira praktično sebe, ali nikako da prekrši ugovor. Tražio je da mu se isplati kompletan novac iz ugovora na šta Japanci nisu pristajali, ali je on bio uporan. Na kraju je izdejstvovao da se vrati u Srbiju, a da mu plata leže iz Japana. Na neki način je uspeo da “prevari” japanski klub.

– Jedan dan su došli kao da se dogovorimo. Ja tražim sve, oni nude kao šest meseci. Onda su me izdvojili iz tima i trenirao sam sam nekih 10 dana, dva puta dnevno. Mislili su da ću da odustanem, da ću posle tri dana da se spakujem sam. Ma kakvi, ja ne odustajem.

– Oni su sami došli deseti dan i pitali šta hoću. Kao ajde da se dogovorimo, šta god ja hoću. Tamo je porez veliki, oko 50%, plus sam imao i premije kao da igram. Japanac kad ti napravi ugovor, ti si obezbeđen. Zato sam znao i da Asano s Partizanom, od toga nema ništa. I ja kažem da sam emotivan, da bih se vratio u Srbiju. I oni kao da ja nađem klub u Srbiji, a oni će plaćati narednih godinu i po dana razliku u plati. Ja kažem odmah našao sam klub (Napredak), oni kažu da im samo pošaljem ugovor i to je to. Stara dobra Srbija, na minimalac odmah. Prijavljen na minimalac, ja im poslao ugovor, oni se vataju za glavu, kako igram za 200 evra. A imali su rok od 72 sata da isplate tu razliku u plati između Srbije i Japana. Žalili se oni FIFA, ali sve regularno. Bio u Kruševcu, a primao platu iz Japana.

O tome zašto je obećao Drinčiću da će ga “nabosti” pesnicom u glavu i to obećanje planira da ispuni, kako ga je trener u Srbiji terao da gleda u sveću, šta mu se još događalo u Kazahstanu i kako je proživljavao česte zemljotrese u Japanu, možete čuti u snimku ispod.