Tvorac kragujevačkog čuda, Feđa Dudić: Zaslužili smo da pobedimo Partizan, poražavajuće je za Srbiju da BiH ima bolje terene i više publike

Da je neko na početku sezone Superlige Srbije i posle uvodnih 10 kola predvideo da će Radnički iz Kragujevca biti u vrhu tabele i boriti se za izlazak u Evropu, u najmanju ruku čudno bi ga gledali poznavaoci prilika u srpskom fudbalu.

Bio je septembar na izmaku, prvenstvo je uveliko trajalo, a Kragujevčani su bili zakucani za dno tabele. Jedna pobeda i čak 6 poraza u prvih 7 kola. Postavljalo se čak i pitanje da li Radnički može da se uopšte bori za opstanak ili se već može smatrati otpisanim?!

Uprava je povukla očekivani potez, smenjen je trener Dejan Joksimović i na njegovo mesto je doveden Feđa Dudić iz Sarajeva.

Preporod: Od otpisanih do vrha tabele

Trebalo je da bude spasilac Radničkog, a u stvari je postao čarobnjak. Mađioničar bez čarobnog štapića. Radnički je sa poslednjeg stigao na 5. mesto, izvesni učesnik plej-ofa i ozbiljan konkurent da po prvi put u istoriji učestvuje u evropskim kvalifikacijama. Uz to su i četvrtfinalisti Kupa Srbije.

Rezultati iz druge polovine jeseni se nisu pogoršali na početku prolećne polusezone. Naprotiv, još su i bolji. Statistika kaže da ukoliko računamo poslednjih 7 kola Superlige, Radnički je uz Partizan u najboljoj formi.

Sve to je bilo povod da posetimo Feđu Dudića u Kragujevcu na kultnom “Čika Dači” i porazgovaramo s njim o renesansi koju je sproveo.

Koji “čarobni štapić” je doneo sa sobom?

Gospodine Dudiću, statistika kaže da je Radnički trenutno u seriji od 5 uzastopnih pobeda u Superligi. Od vašeg dolaska klub je zabeležio 10 pobeda, 2 remija i 4 poraza u prvenstvu. Ostvarena su i 2 trijumfa u Kupu. Koji je to “magični štapić” koji ste upotrebli sa dolaskom u Kragujevac?

– Nema tu magičnog štapića. Tu ima jedna posvećenost, rad, vera u sebe i momke. Sve to dolazi na naplatu. Mi jako dobro radimo. Momci ispunjavaju sve ono što ja želim. Prihvatili su moj način i stil igre koji je možda drugačiji od ostatka lige. Bitno je samo bilo da ih uverimo da mi to možemo. Ključan trenutak su bile i zimske pripreme, iako smo igrali dobro i u prvom delu sezone. Igrali smo protiv Altaha iz Austrije, Lođa iz Poljske, Krila Sovjetova. To su timovi koji igraju na trkačkom nivou jake lige i utakmice. I u sve 3 utakmice (nijednu nismo izgubili) smo dominirali. Bili jako dobri u posedu, presingu, segmentima kojima težimo.

– To nam je i definitivno otklonilo sumnje koliko možemo uz dobar rad. Nekad nas i sreća isprati, ali sreću treba i zaslužiti, i mislim da smo zaslužili sve ovo što smo do sada napravili. Moramo da nastavimo tempom kako smo krenuli i da obradujemo navijače istorijskim izlaskom u Evropu. Kad sam došao cilj je bio opstanak u ligi. Moj primarni cilj koji sam sebi zacrtao, jer sam poznavao već ekipu, da probamo da uđemo u plej-of. I sad smo blizu, 7 kola je do toga. Nadam se da ćemo taj cilj uskoro i potvrditi.

Preuzimanje poslednjeg tima

Poziv iz Radničkog je stigao u trenutku kad je klub bio u najgoroj mogućoj poziciji. Poslednji na tabeli, samo 3 osvojena boda u 7 kola. To je situacija u kojoj nijedan trener ne prihvata olako ponudu, šta je to što je vas privuklo i prelomilo da dođete u Kragujevac?

– Pre svega, to što sam znao kvalitet. Znao sam da ekipa nije za to mesto. Najlakše je doći u ekipu koja ne pruža dobre rezultate, a znaš da možeš mnogo toga da popraviš. To je bio slučaj sa Radničkim. Trener pre mene je prošle sezone radio vrhunski posao, bili su u plej-ofu. Dakle, nije to da ekipa odjednom više ne zna da igra fudbal. Jeste bilo transfera, turbulencija tokom leta. Uz to u nekim utakmicama nisu imali sreće, falio je završni pas, gol, promašivali su i poneki penal.

– Ja sam imao dosta ponuda u periodu posle Sarajeva. Osetio sam da je Radnički to to. Znao sam da želim da dođem na novo tržište, u novu ligu, koju sam jako pratio. Ja pratim i gledam sve balkanske lige. Meni je prioritet da gledam Superligu, ligu BiH, HNL, slovenačku… Uvek dajem prednost tim ligama, a ne “ligama petice”. Ja sam tako i znao 80% igrača Radničkog. To mi je sigurno bila prednost. Nisam morao da se mnogo upoznajem sa svojom ekipom. Prepoznaš da ekipa može mnogo više i mnogo bolje.

– Nije mi bila teška odluka. Lako smo se dogovorili. Trebalo je ugovor da bude na dve godine, pa smo ipak potpisali na godinu dana. Bilo je nekih izlaznih klauzula koje meni ne odgovaraju, ali sam izlazio u susret klubu zato što sam znao šta mogu da postignem. Osim direktora Perovića niko me nije znao. On je pratio moj rad, znao je kako radim i zbog čega želi da dođem. U prvom našem razgovoru je rekao da ćemo imati fenomenalnu saradnju i to se obistinilo. Mislim da je to najveći vetar u leđa jednom treneru, da može da priča sa sportskim direktorom otvoreno i bez uvijanja. I imam jednu maksimalnu podršku kakvu nisam imao u karijeri.

Prvi potezi

Vi ste došli u klub u toj teškoj situaciji, a vremena za pripremu nije bilo mnogo. I odmah u prvom meču ste ostvarili pobedu i tako najavili uspešan rad. Možete li iz trenerske perspektive da otkrijete na čemu se radi sa igračim u tom prvom momentu? Kako se “vade” iz situacije?

– Za tu prvu utakmicu pojednostavili smo sve. Promenili smo taktičke zahteve u postavljanju odbrane, ali nismo imali u tom sistemu neke podsisteme. Želeli da radimo ono najprostije, ono što ja u tom trenutku želim. Tad je najbitnije da ekipu dižeš motivacijom i vratiš izgubljeno samopouzdanje. Nije lako kad doživiš 6 poraza u 7 utakmica. Ono što se dešavalo Radničkom je da su znali da vode u prvom poluvremenu, pa da u drugom padnu. Da kako se utakmica približava kraju uvuče se strah od poraza i tako primiš jedan, drugi gol. Tako su se gubile utakmice.

– I onda u prva dva dana napraviš neku “šok terapiju”. Svaka promena donese nešto novo. Kad god dođe novi trener i igrači se “zategnu” sami od sebe. Znaju da ne mogu da rade u istom ritmu, da moraju da se opet nametnu. Moraš da znaš i da prepoznaš i izvučeš neke stvari od njih. Ako si i s nekim igračem ranije sarađivao, s njim porazgovaraš i to olakšava. Ali u takvom momentu su najvažniji motivacija i neki taktički saveti u fazi odbrane, nešto najminimalnije što ekipa može da prihvati odmah.

Sme li Radnički da se nada osvajanju Kupa

Situacija sada kaže da je Radnički pred plej-ofom, gde će se boriti za izlazak u Evropu. Takođe, igra i u četvrtfinalu Kupa. Ima li pravo na ambiciju da pokuša da osvoji nacionalni Kup, što bi bio najveći uspeh u istoriji?

– Čovek koji nema ambicije, u bilo kom poslu, ne može da ga radi na maksimumu. Tako da sigurno da imamo ambiciju. Otvorile su nam se neke stvari sada. Najbitnije da nam niko ne stvara nikakav pritisak. Imamo stav da idemo utakmicu po utakmicu. Sad smo fokusirani na prvenstvo. Kad dođe trenutak prioritet će biti da prođemo Novi Pazar u Kupu.

– Ostali smo i dužni navijačima kad smo odigrali i našu najlošiju utakmicu, kad smo izgubili 0:4 na našem terenu od njih. Imaćemo priliku da se revanširamo. Nadam se da će ta utakmica probuditi i još veće interesovanje. Upoznao sam se i sa tim nekim rivalitetom koji postoji između Radničkog i Novog Pazara. Nadam se da će na toj utakmici biti što više navijača, da nam i odaju priznanje za sve što radimo, a i mi njima da se odužimo i da prođemo dalje. Da sanjamo da bar stignemo do finala.

Hendikep: Odlazak najboljeg strelca

Radnički je pre nekoliko nedelja ostao bez Činedu Žofrija, najboljeg strelca. Kako bez njega u nastavku sezone i koliko će to biti hendikep?

– Veliki. Dobro je radio tokom priprema, nijedan trening nije propustio. Fenomenalno je izgledao. Baš je bio na nivou. Imao je odlične partije i u prvom delu sezone, ali je imao i trenutke kad krize. Mislim da je sada kada je odlazio bio najbolji u svojoj celoj karijeri. Međutim, izrazio je veliku želju da ode, dobio je finansijsku ponudu koju nije želeo da odbije.

– Pričali smo dosta, imao sam veliku želju da ostane, ali on se bojao ako ostane da ne dođe do neke povrede, možda ponovo neće dobiti takvu finansijsku ponudu, da obezbedi porodicu. Ugovor mu je isticao na leto, tako da razumem i klub koji je želeo nešto da zaradi. Faliće nam, ali ne kukamo.

– Videli ste u prošloj utakmici nije bilo Bevisa i Sahlija, pa smo pobedili. Ostali smo i bez Entonija iz prvog dela sezone, koji je oduševio. Otišao je Čolović koji je bio jedan od glavnih igrača. Ali idemo dalje. Jedni odu, dolaze drugi. Bitno je da rade dobro i da upadnu u sistem. Otišao je Činedu, ali dobili smo sada Ivelju, Ortiza koji nije trenutno u najboljem fizičkom stanju. Kad se spremi će nam dati ono što želimo od njega.

Bolje dati šansu mladom igraču nego povratniku

Pre nekoliko nedelja ste rekli da klubovi koji nisu Zvezda, Partizan, TSC, moraju da dovode igrače koji ne mogu da igraju drugde. I onda ti igrači dolaze dok oni koji su najbolji odlaze. Koliko je teško napraviti prelazni rok u jednom, pod znacima navoda, manjem klubu?

– Pa, jeste tako. Igrači koji se zasite u inostranstvu, ili više nisu “popularni” ili ne mogu da odgovore tim zahtevima, oni dolaze tu. To su kvalitetni igrači, ali oni dolaze sa možda nekim manjim motivom nego neki igrač kome treba dati šansu, koji dolazi iz manje sredine. Ja sam više za to, kad već nisi u mogućnosti da dovedeš neko top pojačanje. Mislim da je bolje dovesti nekog mladog i ambicioznog igrača.

– Mi sad imamo dosta mladih igrača u ekipi, koji do sada nisu bili u nekom prvom planu. Dobili su šansu, nametnuli se. Evo Adžić je mladi reprezentativac Crne Gore, Gluščević bi trebalo da dobije poziv za mladu reprezentaciju Srbije, to su za nas veliki uspesi. Dok ja nisam došao, ti momci nisu imali nikakvu ulogu u timu ili je Gluščević upisao tek jedan nastup. O Aleksiću da ne govorim, on je, po meni, budućnost. Videćete o kakvom se igraču radi, on je sigurno velika priča srpskog fudbala.

– Ja volim da radim sa mladim igračima, da im dam šansu. Poštujem starije igrače, koji su prošli karijere, ali koji daju sve od sebe na treningu. Ali ne volim da vidim ono kao “ja sam prošao sve, pa ne moram da se trudim na treningu”. Kod mene sve počinje od treninga, sve zasnivam na treningu. Ako si dobar na treningu onda znam da ćeš dobro igrati, a onda imam čemu da se nadam na utakmici. Ne poznajem to “pravilo” da se štediš na treninzima, pa ćeš na utakmici dati sve od sebe. Nikad to neću podržati.

“Na snimcima su svi za Real i Barselonu”

– Kompleksan je posao prelazni rok. Najviše ne volim taj period, nego kad se sve završi i kad imam igrače na treningu. Ljudi nisu svesni koliko se vremena provodi u tom periodu na analizi, gledanju. Kad hoćeš nekog igrača da dovedeš, pogotovo sa strane, onda moraš da pogledaš dosta njegovih utakmica. Sad je i dobro, a ranije ti pošalju onaj video, pa su tu samo najbolji potezi, jer, naravno, neće staviti stvari u kojima je loš. Na videu su svi za Real ili Barselonu, a ti se pitaš otkud ga meni šalju?!

– Taj deo posla je uvek stresan, pogotovo kad u klubu gledaš svaki euro kako da ga uložiš. Pitaš se da li je to to, da li tom igraču da daš toliku platu, da li je vredan najveće koju možeš da izdvojiš… Imam Slavka koji radi taj posao fenomenalno, još je veći fanatik, ide u neke detalje… U ovom prelaznom roku smo se i uverili da nešto što vidiš i ne mora da bude tako, jer opet i do trenera je i sistema koji želiš da igraš. Ja sam najsigurniji kad poznajem igrača, kad sam ga gledao na velikom uzorku utakmica ili ga već lično trenirao. Tad znam šta može da mi donese.

“Zaslužili smo da pobedimo Partizan”

Osim odličnih rezultata, ono što je još i veće osveženje jeste i stil igre Radničkog. Za razliku od mnogo drugih klubova vaš tim igra svoju igru i protiv favorita, niste igrali provučeno ni protiv Zvezde, ni protiv Partizana. Na koji način priprema te ekipu da igra tako, koliko je bitno “izmestiti glavu” igračima da se po inerciji ne povuku nazad?

– To i jeste najbitnije, da kad izađu na meč da znaju da mogu da pariraju takvim protivnicima, ako odrade taktičke stvari na vrhunskom nivou. Možda ni oni tog dana budu malo lošiji i mi možemo da odigramo ravnopravnu utakmicu. Bitno je samopouzdanje, ali i način na koji treniraš. Da li pripremaš da izađeš hrabro i igraš ili da se braniš. Ja sam pobornik igre na gol više. Ako igraš na 0:0 i celo vreme se braniš i primim gol u 90. minutu i izgubim, neću moći da spavam celu noć. Postavljaću sebi pitanje da li sam mogao nešto da sam probao drugačije.

– Mi smo prvi meč protiv Partizana odigrali odlično, a izgubili smo 4:0. Niko nam nije reč rekao. Iz te utakmice smo puno naučili i zato smo otišli u Humsku i odigrali 3:3, gde smo zaslužili da pobedimo i bili smo bliži pobedi. Ali i taj bod, način na koji smo ga osvojili, je bio velika satisfakcija. To nam je možda i prelomilo da sami shvatimo da smo kvalitetni.

– Tako ćemo i da nastavimo, drugačije ne znamo. Normalno, kad igraš protiv takvih protivnika imaš period utakmice i kada se grčevito braniš i da budeš na svojoj polovini, ali ti vidiš stav igrača kad izađu na teren, da to nije samo pomisao “Odbrana, odbrana” nego i u suprotnom smeru kako ugroziti protivnika.

“Pitao sam se da li bih se radovao golu protiv Zvezde”

Utakmica protiv Crvene zvezde je rešena za “zelenim stolom”, jer ste u igru ubacili Vidovića koji nije bio u protokolu. Meč je svakako bio i završen pobedom Zvezde 4:3. Da li mislite da ste mogli da izvučete i tu pozitivan rezultat da se nije dogodila ta “greška”?

– Možda bi. Mene je taj trenutak šokirao. Ja sam 15 minuta drugog poluvremena samo stajao uz aut liniju. Nisam bio ja. Ja učestvujem u utakmici uvek aktivno, dajem igračima savete, ali tih 15 minuta da me je kamera snimala videla bi čoveka koji stoji i gleda u daljinu. Nisam mogao da shvatim da nam se desila ta stvar i znao sam odmah da će meč biti registrovan službenim rezultatom 0:3.

– Kad je povela Zvezda 4:2 shvatio sam da će meč otići u nekom drugom smeru i onda sam se probudio, pa sam rešio da probamo da izvučemo maksimum. Možda igrači to nisu ni primetili. I tad sam sam sebe počeo da motivišem. Onda 4:3 i moram priznati u nadoknadi vremena sam se prvi put pitao da li bih se radivao pogotku za 4:4?!

– Ne znam da li bih sebi mogao da oprostim i da li bih mogao da vratim ekipu na pravi put, da smo odigrali 4:4 protiv Zvezde, a posle izgubimo meč službenim rezultatom?! To bi bilo možda i veće od svakog poraza. Boriš se sam sam sa sobom, želiš da se dokažeš protiv najboljih i znaš unapred da si izgubio. I sad, šta ako se desi da ostvariš pozitivan rezultat, to bi bio veliki psihološki udarac. Završilo se kako se završilo.

– Tog čoveka (koji je napravio grešku u protokolu) ne možemo da osudimo. To je vrhunski momak i desi se svakome greška. Svi smo mogli da prekontrolišemo i zapisnik. Ja od tada svaku utakmicu tražim zapisnik da prekontrolišem. Ta greška mi se neće više ponoviti.

“Prvi put kad opsujem sudiju, završiću karijeru”

Na prethodnoj utakmici protiv IMT-a ste isključeni zbog prigovora. Tada ste posle meča izjavili i da sudije u Superligi “treniraju strogoću” na vam, šta ste mislili pod time?

– Gledam i druge utakmice Superlige i gledam kako reaguju treneri. I ne dobijaju sankcije kao što ja dobijam. Može i da se pročita na snimku te utakmice da ja ništa loše nisam rekao. Samo sam pitao zbog čega faul. Ishitrena reakcija, zaslužio sam žuti karton. Ali posle toga pitam zašto i dobijam crveni karton.

– Nikad u karijeri, ni kao igrač, ni kao trener nisam pre dobio crveni karton. Profesionalni fudbal sam igrao od 17. do 33. godine i posle toga trenerska karijera i nikad nisam dobio crveni karton. I sada sam ga dobio za takvu banalnost i mislim da nema veze s vezom. Nisam ni pretio, ni gestikulirao ili, ne daj Bože, opsovao sudiju. Prvi put kad nekog sudiju budem opsovao, završiću karijeru. Neću se baviti više ovim poslom. Ja to ne koristim u svom rečniku. I to me zato jeste povredilo. Znam i vidim šta se dešava na drugim utakmicama, koliko su drugi treneri kod sudija veliki u očima.

– Mislim da za ovo što sam trenutno uradio sa Radničkim zaslužujem veće poštovanje kod sudija. Imamo trenere koji sede mirno i trenere koji vode na način na koji vode, pa kad bi Simeone za svaku reakciju dobio crveni karton, on ne bi vodio 15-16 puta Atletiko u sezoni. Ali svi znaju kako se on ponaša, pa dobije karton tek kad pretera sve moguće granice. Ja želim samo jedno poštovanje, jer i ja poštujem sudije. Svi mi grešimo. I zato ja i kad nešto pogreše uvek tražim krivicu u svom timu, a ne kod sudija.

Ima li “favorizovanja” u Superligi?!

Bilo je i prethodnih godina, a čini se da je ove godine nikad glasnije spekulisanje i aludiranje o favorizovanju nekih timova, čak i neki treneri to govore. Kakav je vaš utisak i kakvo je vaše mišljenje o tome?

– Ja ću samo reći da smo mi do sad sve bodove zasluženo osvojili. Koga je trebalo da pobedimo, mi smo pobedili, od koga je trebalo da izgubimo, zasluženo smo izgubili. Ne mogu da kažem da je Radničkog oduzet ijedan bod, ali isto tako ni dodat bod. Dešavaju se neke greške unutar utakmice, nekad te ne košta rezultata, a i kad te košta, vidi se to da li ima namere, da li je to tendencija.

– Ne bih da pričam o tome, želim kad se dese te neke stvari da prvo vidim zbog čega to mi nismo uspeli da sprečimo. Mislim da se neki klubovi i previše bave time. I onda sledeću utakmicu bude super suđenje, a desi se poraz. Jer nisi ništa izvukao iz prethodnog, a misliš da ti je jedini uzrok za poraz bila sudijska greška. A nisi video u svom timu grešku i u svom vođenju utakmice.

“Previše pričamo o sudijama pre utakmice”

Dok smo još na ovoj temi, pitao bih vas da li se i u Srbiji, ali i na prostoru Balkana, previše pažnje obraća na sudije i stvari koje nemaju veze sa igrom timova?

– Nije to samo kod nas da se stavlja u prvi plan. Pogledajte šta se radi u turskom prvenstvu sa Galatasarajem i Fenerbahčeom. Videli smo i prošlog vikenda u Španiji za ovaj gol Reala protiv Valensije koji nije poništen. Priča se svuda, ali kod nas je to naglašeno pre utakmice. U drugim državama se priča kad se to već desi, pa se analizira zašto se desilo i ostalo. A kod nas kad se već delegira odmah se priča: “Evo ovaj dolazi s namerom, ovaj je dobar s ovim klubom, ovaj s onim, ovaj je kum od ovog, rođan od onog”. I mi tako na taj način dajemo više pažnji sudijama u pripremi utakmice, što je za mene van svake logike.

– Mi bi trebalo da se bavimo pripremom ekipe i protivnikom. I tu vidim grešku na Balkanu. I sam sam video u BiH, i sam sam upadao u tu neku kolotečinu. Pa čekaš sredom ili četvrtkom ko će biti delegiran… I onda kao lakše ti je kad vidiš ko sudi ili znaš šta te čeka. Ovde nemam dodira s time, ne bavim se s time ko nam sudi do same utakmice. Pozdravim se sa sudijom. Ali ne tražim razlog poraza u tome.

“Džabe ako jednu sezonu budeš treći, a sledeće ispadneš”

Šta je potrebno da Radnički bude redovno u gornjem delu tabele i da klub nastavi da raste, da ovakvi rezultati postanu konstanta? Ne mislim samo na igrački kadar, već i na infrastrukturu i druge vrste ulaganja.

– Potreban je, pre svega, jedan kontinuitet u igračkom kadru. Malopre smo pričali o Čineduu, mi smo bili prisiljeni da ga prodamo. Ako želiš da nastaviš da praviš ovakve stvari redovno, ne možeš na svaku prvu ponudu prodati najboljeg igrača. Klub mora da ima jedan stabilan i respektabilan budžet za srpske prilike. Za to ko ga treba obezbediti?! Evo, klub je pod Gradom i Grad bi trebal to da prepozna. Grad bi morao da kaže da je to projekat u koji vredi ulagati. Radnički trenutno okuplja najviše ljudi.

– Budžet mora da bude stabilan da ne zavisi od prodaje igrača. Normalno, kad dođe ponuda van naših okvira, treba igrač da se proda. Privukli bismo i druge igrače koji bi videli da iz Radničkog mogu da se prodaju. Ali da prodajemo igrače pošto-poto kao što smo bili, faktički, sad prisiljeni da radimo, onda ne možemo da budemo klub koji će da igra Evropu.

– Moramo da popravimo i infrastrukturu. Voleo bih da imamo bolji teren. Ako težimo ovako da igramo, onda bih voleo da igramo na hibridu, na boljoj travnatoj podlozi. Moramo da imamo i armiju navijača, da kad igramo uvek imamo 4-5 hiljada ljudi, a ne samo kad dolaze Zvezda ili Partizan. Nego i da to bude stalna pojava, da se izgradi neki kult da se ljudi vežu za klub. Mislim da kada bi se sve te stvari popravile, ovim redom kojim sam pričao, klub bi mogao da se stabilizuje i bude vazda u prvih 5-6 klubova u Srbiji. Sad da li ćeš jednu sezonu izostati iz Evrope, biti 3. ili 6. to je stvar nekih detalja. Ali ne možeš sad da npr. završiš 5. a sledeću sezonu 13. ili 15. ili, ne daj Bože, ispadneš. Onda to nije to, to je samo onda bljesak.

Sreća zbog sve više navijača

Koliko primećujete da su, ne samo navijači, već i građani Kragujevca, prepoznali vaše rezultate i uspehe?

– Moram da kažem da slabo šetam gradom. Ne što neću nego sam fokusiran na posao. Trening u 11h, ja sam tu već oko 9:30h, dok završimo to je već oko 13h, popričam sa stručnim štabom, odemo na ručak… Tako da eventualno ako imaš vremena pola sata da prođeš malo. Kasnije sam kod kuće gledam utakmice, pratim sledećeg protivnika, analiziram. Nije to samo u Radničkom sad, takav je moj ritual. I to malo vremena kad prođem, odem do prodavnice, vidim da je grad na nogama. Prilaze i čestitaju, kažu da dolaze na utakmice i vidi se to po broju gledalaca u ovom nastavku sezone. Skuplja se po nekoliko hiljada ljudi i to je veliki podstrek. Nadam se da će tendencija ka rastu se nastaviti i da će oni u što većem broju dolaziti na stadion.

“U BiH su bolji teren i ima više publike”

Da li možete da izvučete neku paralelu između Superlige Srbije i Premijer lige BiH?

– Moram da kažem, kad pričam o manama, mana srpskog fudbala su sigurno tereni. Za državu koja sad ide na 2 velika takmičenja zaredom, ima Zvezdu i Partizan, ima učesnike grupnih faza u Evropi, ne može da ima ovakve terene kakve ima. U BiH trenutno ima 7 hibridnih terena. Zato je lepo gledati te utakmice. Bolji je tempo i kvalitet fudbala, nego ovde. Ovde možda na 3 terena, za ovo što sam ja video otkad sam tu, Zvezda, Partizan i TSC, imaju terene koji su evropski i ono što zahteva savremeni fudbal. Sve ostalo je sa malim ili ogromnim manama. Nekad utakmica nema veze s vezom, negledljiva potpuno.

– Ono što je prednost je veliki broj kvalitetnih igrača, kvalitetnih klubova. Mene je posebno impresioniralo da dosta klubova igra u različitim sistemima, pa moraš da se prilagodiš. Ja za sebe mogu da kažem da sam sad kompetentniji i bolji trener nego pre dolaska u Srbiju. Puno sam naučio, igrao protiv dobrih trenera i ekipa, morao da pronalazim nova rešenja.

– Kad kažem kvalitet igrača, evo i pretposlednja ili poslednja ekipa u ligi, svaka ekipa ima po 3-4 kvalitetna igrača. Pogotovo se to odnosi na krilne igrače. U Srbiji je velika zastupljenost kvalitetnih krilnih igrača što, recimo, fali u BiH. Kvalitetom je ispred BiH. Za ovih nekoliko velikih klubova, Zvezda, Partizan, TSC i Čukarički, pa i naša ekipa kako igra, sigurno bi bili u vrhu u BiH i borili se za titulu. Ostale ekipe ovde su u rangu BiH.

– I moram reći da u BiH dolazi mnogo više ljudi na utakmice. Evo Velež npr. ima 4-5 hiljada na svakoj utakmici, jedno Posušje ima uvek 2-3 hiljade. Za Željezničar i Sarajevo da ne govorim, Borac se prati, Zrinjski… Dok ovde 2-3 kluba imaju publiku, ostalo je zaista skromno i u nekom minimalnom broju. Mislim da je to poražavajuće za ligu i da bi moralo da se unapredi.

“Nisam slagao kad sam rekao da se Radnički više gleda u Sarajevu nego Real”

Rekli ste da se Radnički u Sarajevu više gleda i prati nego Real Madrid, koliko ste ponosni na tu činjenicu?

– Apsolutno. Sad kako smo se malo primakli gore još više smo gledani i praćeniji. Evo sad za vikend sam bio u Sarajevu, pa svi prilaze i čestitaju. I svi govore: “Gledamo, gledali smo”, dakle nije samo da prate rezultate. Moram da se zahvalim i medijima u BiH koji zaista prate Radnički na visokom nivou. Sve objavljuju. Jedna velika zahvalnost što prate mene i moj klub Radnički. Sećam se kad sam došao da sam pitao Nenu, koji se bavi Fejsbuk i Instagram stranicom Radničkog, i da mi je rekao da je enormna poseta iz BiH u odnosu na ono što je bilo. Ponosan sam na to i zahvalan i nisam slagao kad sam rekao da se Radnički prati više nego Real.

“I dalje nisam otvorio Instagram”

Pomenuste sad društvene mreže, meni je ostala kao anegdota, nakon vašeg odlaska s klupe Sarajeva kada ste rekli da vam je direktorka kluba rekla da otvorite Instagram da biste imali više obožavatelja. Pa da vas pitam da li ste napravili Instagram profil?

– Nisam otvorio. Imam Fejsbuk profil koji koristim onako više da pročitam neke tekstove. Nekada razmenim privatne poruke sa prijateljima, vrlo retko nešto objavljujem. To je to. Eventualno razmenim poruke s nekim čiji broj telefona nemam. Ako postoji Instagram profil Feđe Dudića da znaju ljudi da je lažan.

Odlazak u Mostar posle nesuglasica sa navijačima

Bili ste na gradskom derbiju u Mostaru u prvom delu sezone. To je neke možda i iznenadilo jer je bilo onih nekih, nazovimo, nesuglasica kada ste vodili Sarajevo prilikom gostovanja Veležu. Ipak, Velež je klub u kome ste ostvarili i možda najveće uspehe u dosadašnjoj trenerskoj karijeri. Da li to znači da su nesuglasice izglađene?

– Dok sam bio u Veležu, ja to vama ne mogu da objasnim kolika je to bila ljubav. Znate i sami kad ste u vezi s devojkom, kad dođe do velike ljubavi, to onda možda pređe u mržnju. Ali to nije bila mržnja, to je bio samo jedan deo navijača, ne veliki deo, koji su smatrali moj odlazak u Sarajevo izdajom. Mnogo sam pričao o tome, način na koji sam otišao i zbog čega sam otišao, ali moja ljubav prema Veležu nije prestala nikada. Aplauz kada sam došao sad na utakmicu Velež – Zrinjski, mi je značio puno. Znam da me ti ljudi podržavaju, dobijam puno poruka od navijača Veleža. Nisu voleli što sam otišao u Sarajevo, sad ovo mnogo bolje prihvataju. Požele mi sreću, prate me i raduju se mojim uspesima i uspesima Radničkog.

– Nisam ja zamerio ni to što se desilo, znam da je to plod pojedinca, a ne plod kluba. Tad sam u tom trenutku samo zamerio što klub nije izašao javno i osudio ljude koji su to napravili. Mislim da sam to zaslužio za tri godine rada i šta sam doneo Veležu, da klub stane i ogradi se. Da kažu: “To nije zaslužio čovek koji je nama posle rata doneo najveću radost, bez obzira što smo se rastali”. I to me uvredilo. A to polivanje i grube reči tih nekih ljudi ne mogu da me povrede, jer znam da to nisu pravi navijači Veleža.

– Što se tiče navijača Sarajeva, imamo korektan odnos. Vidimo da i sad Sarajevu ne ide dobro, sad su možda i oni svesni kako sam radio, koliko sam bio posvećen, i da se ta priča istrpela, znaju da bi bilo puno puno bolje, Sad se više ulaže u ekipu, veći su transferi, a nažalost nemaš ništa. Ove godine došli su u situaciju da je upitan izlaz u Evropu.

“Liverpul i Lajpcig igraju fudbal koji ja volim”

Za kraj bih vas pitao koliko komunicirate i razmenjujete mišljenja sa kolegama u Srbiji i vaša trenerska filozofija kome od ovih trenera u najjačim evropskim klubovima je najbliža?

– Sa kolegama u Srbiji nemam neke razmenjene brojeve telefona. Novi sam. Kad god igram protiv nekoga utakmicu, popričamo, razmenimo mišljenje. Nije to sad samo zdravo zdravo. S nekim malo više, sa nekim malo manje. Sa trenerom IMT-a sam razmenio poruke, informacije…

– Što se tiče uzora, vidite kakav fudbal prefiriram. Volim da gledam ekipe koje igraju na ovaj način na koji mi igramo. Pre 2-3 godine sam dosta voleo da gledam Atalantu, međutim, sad je i njihov fudbal u padu. Nije to više na tom nivou. Sad Lajpcig igra ono što ja volim. I zaista poštujem Jirgena Klopa i volim da gledam Liverpul. Liverpul mi je najdraži klub u Engleskoj i volim da pogledam njegove utakmice i kako oni igraju.