Još jedna utakmica, još jedan dan… i još jedan zločin. Ovoga puta – u Bergamu. Rikardo Klaris, dvadesetšestogodišnji mladić, više se nikada neće vratiti kući.
U blizini stadiona Atalante, tamo gde bi trebalo da se čuju pesme, a ne vriskovi, došlo je do brutalnog okršaja navijača Atalante i Intera. Sukob je počeo zbog pesme. Da, pesme. Navijači Intera pevali su svoje klupske himne u baru, a grupa iz Bergama odlučila da ih ućutka.
U čitavoj ludosti i tuči neko je izvadio nož i da, Rikardo Klaris je smrtno izboden. Jedan mladi život ugašen je zbog nečije frustracije, primitivizma i bolesne ideje. Osumnjičeni je uhapšen i čeka saslušanje, ali kako saslušati savest kojoj nikada nije data prilika da se razvije?
Ova tragedija nije izolovan slučaj. Ona je simptom šire bolesti koja se godinama širi stadionima Evrope. Navijačko ludilo već odavno nema veze sa ljubavlju prema dresu, već sa potrebom za nasiljem, dominacijom, destrukcijom.
Policija istražuje, Italija je zgrožena, društvene mreže bruje, političari iznose floskule, a porodica Rikarda Klarisa – sahranjuje sina. I to je jedina istina ovog dana.
Za kraj, pitanje koje treba svi da se zapitamo: U ime koga se proliva krv na sportskim ulicama? Jer jedno je sigurno – to više nije u ime fudbala.
Fudbal 
