Jedan od omiljenijih stranaca među navijačima Crvene zvezde Bili Beron pre 15 dana potpisao je za Šangaj Šarkse.
Međutim, 33-godišnjak koji je poslednjih nekoliko sezona bio izmučen povredama, doneo je odluku da mu je dosta košarke. Povrede su uzele danak, zato je odlučio da ide u penziju, a danas je objavio i emotivnu poruku.
Posle koledž košarke, otišao je u Evropu 2014. gde je redom igrao za Lijetuvos Ritas, Šarlroa, Mursiju i Eskišehir, pre nego što je 2018. obukao dres Crvene zvezde.
Već u prvoj sezoni osvojeni su ABA Superkup, ABA liga u kojoj je bio MVP finala i Superliga Srbije, a čuven je njegov pobedonosni koš u četvrtoj, poslednjoj utakmici finala protiv Partizana. Mnogi se sećaju tog koša, jer je Amerikanac napravio četiri koraka, ali poeni nisu poništeni.
Nakon toga prešao je u Zenit, pa u Olimpiju iz Milana, pre nego što je u Kini odlučio da je kraj.
Njegovu emotivnu oproštajnu poruku prenosimo vam u celosti
– Nije lako prestati juriti nešto, pogotovo kada si to radio ceo život. Odrastao sam u svlačionici, zaljubio se u igru provodeći vreme uz tatine timove. Iskusio sam emocionalne uspone i padove sporta, što mi je u mladosti stvorilo ovu ludu opsesiju. Mama me je vozila na sve moje utakmice i treninge. Uvek je bila dostupna, 24 sata dnevno, kako bismo stigli tamo gde treba da budemo. Moj brat je bio moj idol, ali i moja meta. Postavio mi je putokaz kako da postanem igrač kakav sam postao i gurao me da budem bolji kroz sopstveni uspeh. Moja supruga je odlučila da mi se pridruži na ovom ludom putovanju po svetu i podržavala me na svakom koraku. Kad god mi je trebala podrška, bila je tu da podnese moje frustracije, stres i anksioznost koje donosi profesionalni sport. Zajedno su činili tim koji me je vodio kroz 37 zemalja i 10 godina profesionalne karijere.
Nažalost, prošle godine sam se suočio s ružnom stranom igre. To je iskustvo koje ne bih poželeo nikome. Nakon što su u HSS u Njujorku uspeli da srede haos u kojem sam se našao, borio sam se da se vratim bolji nego pre. Unutra sam osećao da imam još nekoliko dobrih godina u sebi, ali ubrzo sam shvatio da to neće biti slučaj. Nije ovako trebalo da se završi. Ali dok ovde sedim i pišem ovo, frustriran zbog ožiljaka koje sam dobio, izuzetno sam zahvalan što sam stigao ovako daleko. Od mog dvorišta u Olinu, Njujorku, do Šangaja i svih 35 zemalja između, bilo je to neverovatno putovanje.
Hvala svim trenerima koje sam imao. Hvala Bishop Hendricken i Worcester Academy. Hvala Canisius College. Hvala Lietuvos Rytas, Charleroi, Murcia i Eskisehir. Hvala Crvenoj zvezdi što mi je pružila košarkaško iskustvo o kakvom sam mogao samo da sanjam i što mi je omogućila da igram pred najboljim navijačima na svetu. Hvala Zenitu, a posebno Xavi Pascualu, što mi je promenio pristup. Hvala gospodinu Armaniju što mi je omogućio da dođem u Italiju. I hvala Šangaj Sharksima što su mi pružili poslednju priliku.
Hvala Misku što me je zastupao i omogućio mi prilike da igram ovu igru na visokom nivou.
Hvala Vam. Hvala mama. Hvala tata. Hvala Jimmy.
Hvala ti, košarko.
Košarka 
