Proslavljeni jugoslovenski košarkaški stručnjak Duško Vujošević je u Muzeju iluzija održao predavanje “Iluzija u sportu”. I tom prilikom pokrio dosta zanimljivih anegdota i tema. Naširoko je poznat kao trener koji obožava umetnost, slikarstvo i književnost. Te je svoje igrače vodio u pozorište i delio im knjige na čitanje.
– Kada bih uzeo platno i naslikao nešto, to ne bi bilo umetnost. Bilo je treninga utakmica koji su bili umetnost. Meni je širi spektar interesovanja pomogao da budem kreativniji i bolji. Ja volim ljude koji su posvećeni potpuno onome čime se bave – rekao je Vujošević, pa nastavio:
– Čoveku treba da se objasni da mu je talenat poklonjen od više sile i da ima obavezu prema njemu. Talentovan čovek treba da radi više od onoga ko nije talentovan, a ne obrnuto. Ako se to ne iskoristi, to može da ima produženi eho, shvatiš da nisi iskoristio to za šta si talentovan, pa ne iskoristiš život i vreme u životu.
Vujoševićevo predavanje je bilo krajnje interesantno.
– Tada kada nekoga prepoznate morate da mu date veću pažnju. Vi morate da mu date prostor, da stavite na klupu nekoga ko vam je koristan. Visina, brzina, a donekle i volja su urođene stvari, a bez talenta i rada nema velikog uspeha – rekao je Duško Vujošević i nastavio:
– Ja sam svom sinu, koga volim više od bilo koga, kada je bio sedmi razred rekao da trenira, da bude deo grupe, ali da se ne zaluđuje. To je bilo plakanja, celu noć je plakao. Pošto živim sa psima, sinom i ženom, tada su svi bili ljuti na mene, niko nije pričao sa mnom, ali čovek mora da bude iskren.
“Duško Ivanović je hteo u Partizan”
– Ima trenera koji su odlični, koji daju minuta igraču koliko je potrebno da dobiju utakmicu. Ne gledaju da li neko ima manje ili više godina. Ja sam praveći selekciju vodio računa da otvaram prostor najperspektivnijim igračima. Desio mi se Duško Ivanović, što možda ne bih ponovio. On je želeo da dođe u Partizan, a ja sam imao Danilovića i Nakića i da njima ne bih zatvarao prostor nisam ga doveo.
Izdvojio je i nekoliko pojedinaca iz svoje karijere.
– Milenko Tepić je ceo život bio levoruk, a u školi su ga terali da počne da piše desnom. Nikad nije izgradio šut do kraja, a ja sam to pokušavao da isteram. Počeli su već da se šale sa tim. Pitaju ga u svlačionici gde je posle treninga, a on odgovara – na treningu – rekao je i dodao:
– Terao sam igrače da ubacuju po 1000 šuteva. Uroš Tripković, kad ima ko da mu vraća loptu, kad je u dobrom ritmu, uradi to za sat i po vremena. Vladimir Lučić se zakačio, pa postao pravi čitač. Nikola Peković je plaćao sestri 200 ili 500 evra da pročita knjigu i da mu prepriča, da zna ako ga ja pitam.
Košarka 
