“Zlato i bronza se osvajaju, a srebro se dobija“, glasi izreka među sportistima. Tako i mnogi mogu da kažu nakon finala Svetskog prvenstva, u kome je Srbija poražena od Nemačke.
Nažalost, ponovo su naši košarkaši ostali sa bronzanim odličjem i nisu uspeli da načine taj završni korak, te se nastavlja čekanje srpske košarke na zlato i posle 21 godine.
Poslednji put je naša selekcija bila prva na nekom velikom takmičenju i osvojila šampionski pehar još davne 2002. godine u Indijanapolisu. Pobedili smo tada Argentinu u onom dramatičnom finalu posle produžetaka.
I sada se već pominju reči “prokletstvo”, “kletva”, “maler” kada govorimo o neuspesima srpskih košarkaša u finalima.
Još posle tog finala su mnogi govorili da je tadašnja Jugoslavija nezasluženo osvojila zlatnu medalju i to uz pomoć sudija koje npr. nisu svirale faul nad Skonokinijem u poslednjoj sekundi, te da nas zbog toga prati “argentinska kletva”.
Čini se sad već da i mnogi od nas počinju da veruju u nju. U prethodnih 14 godina reprezentacija Srbije je čak 5 puta stizala do finala velikih takmičenja i svaki put je doživljavala poraze.
Pet finala, pet poraza
Najpre smo imali ono “tumaranje” reprezentativne košarke po mraku kada smo maltene nestali sa mape.
Tada je legendarni Duda Ivković ponovo preuzeo mesto selektora i na Eurobasket u Poljskoj 2009. godine odveo podmlađen tim. Nova srpska reprezentacija je iznenadila Evropu i stigla do finala.
Moćna Španija je u tom meču deklasirala tada još neiskusne i nesazrele Teodosića, Mačvana, Veličkovića, Tripkovića, Bjelicu, Kešelja, Perovića, Raduljicu i osvetila im se za poraz u grupi koji su im naneli.
Konačan rezultat bio je 85:63.
Na ulazak u novo finale smo čekali pet godina, sve do Svetskog prvenstva baš u Španiji 2014. godine.
Ponovo je tada srpska selekcija iznenadila ceo svet, jer joj niko pred početak takmičenja nije davao šanse da uopšte uđe u samu završnicu, posebno ne da igra finale protiv SAD.
Debitant selektor Saša Đorđević je imao i tada mnogo problema da sklopi tim usled silnih otkaza, problema sa povredama… Ipak, padali su redom u eliminacionoj fazi Grčka, Brazil i Francuska.
U finalu smo išli na najjači tim na šampionatu, Ameriku punu NBA zvezdama (Irving, Farid, Harden, Stef Kari, Tompson, Kazins, Dejvis…) Nismo imali nikakvih šansi 129:92. Ali javnost je bila zadovoljna samim dolaskom do borbe za zlato.
Repriza finala iz Madrida dogodila se i dve godine kasnije na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru.
Ovog puta smo bili među favoritima i tu ulogu smo opravdali, te zaslužili još jednom da igramo za zlatnu medalju.
Ali na drugoj strani je ponovo bio mnogo jači protivnik, dodatno pojačan Durentom, Batlerom, DeRozanom… I ponovo ubedljiv poraz srpskih košarkaša 96:66.
Sledeće godine je usledio Eurobasket u Turskoj. Iako oslabljeni zbog povreda Teodosića, Raduljice, Nedovića, Kalinića, neigranje Jokića, bili smo u ulozi kandidata za finale do koga smo i stigli i bili favoriti pred utakmicu.
Na drugoj strani su bili Slovenci, koji nikada nisu ni osvojili neku medalju. Ipak, predvođeni Dragićem, Dončićem i Prepeličem su opet bili bolji, mi smo ostali bez snage u drugom, nešto slično kao danas protiv Nemačke.
I novi poraz 93:85 u borbi za zlato na velikim takmičenjima, ukupno četvrti zaredom.
Sve do danas kada se dogodio i peti. Izgubili smo od ekipe koja nikada nije igrala finale Svetskih prvenstava.
Pet finala i pet poraza. Nešto što se nikada nije dogodilo našoj košarci, ako računamo ono vreme kada smo bili SFR Jugoslavija i SR Jugoslavija.
Poseban je kuriozitet i to što su u četiri od tih pet finala igrali Bogdan Bogdanović i Stefan Jović.
Na sve ovo bi trebalo dodati, da u istom ovom periodu je naša reprezentacija izgubila i dva meča za treće mesto. Od Litvanije na Mundobasketu u Turskoj 2010. i od Francuske na Eurobasketu 2015. u Lilu.
Dakle, da se vratimo na onu izreku iz uvoda “Zlato i bronza se osvajaju”, u takvim mečevima naša reprezentacija nije uspela da pobedi već 21 godinu, iako je u poslednjih 14 godina igrala 7 takvih utakmica.
Zato sada već možemo da govorimo o prokletstvu. Ali i ono mora jednom da se sruši, nadamo se već sledeće godine na Olimpijskim igrama u Parizu.
Do tada, kapa dole, sve čestitke i ponos za momke koji su u Manili stigli do srebrne medalje, iako su bili otpisani od svih.
Košarka 
