Ko je paraolimpijac kom je Vučić predao zastavu? Zbog jezive nesreće završio u kolicima, pa postao heroj nacije

Posle Olimpijskih igara koje su završene 11. avgusta i na kojima je Srbija osvojila pet medalja. Sve je spremno i za takmičenje paraolimpijaca. U njima će jedan od glavnih aduta naše zemlje biti Željko Dimitrijević kome je zastavu Srbje danas predao predsednik Aleksandar Vučić.

Ovaj 53-godišnjak rođen je u Petrovcu na Mlavi, a životna priča mu je filmska. Već je donosio našoj zemlji medalje sa Paraolimpijskih igara. Osvojio je srebro u Tokiju u bacanju čunja, a u Londonu i RIju je uspeo da dođe i do zlata. Svi se nadamo da će i sada obradovati naciju.

Međutim, pre nego što je počeo da niže uspehe, Dimitrijević je prošao kroz pravi pakao. Jednom prilikom je otvorio dušu u razgovoru za Sport klub.

Odrastao je Željko u siromaštvu, bez roditelja, a kada je trebalo da se osamostali desila se jeziva nesreća. Prilikom skoka u reku Mlavu doživeo je povredu zbog koje je ostao u kolicima, a kasnije preživeo pakao. Tada je imao samo 19. godina.

“Svako od nas ima svojih pet minuta”

– Svako od nas ima svojih pet minuta, samo je pitanje da li će ih videti i da li će ih iskoristiti. Ne možemo svi da budemo sportisti, doktori, piloti… Ako svako nađe sebe u onom što zna i može i što mu najviše odgovara biće rezultata. Kada sam nastradao pokušao sam sebi da upotpunim dan, da mi ne bude dosadno, da ne ležim u krevetu, da ne kukam nad sudbinom i ne krivim nekog drugog za svoju nemoć i probleme koji su nastali prilikom povrede.

Hteo sam da budem borac i iz zdravstevnih razloga da nešto treniram. Solidno sam kao klinac igrao šah i prvo sam pokušao sa šahom, ali nisam daleko dogurao. Šah razvija moždane vijuge, a meni je bila potrebna snaga za transfer kolica-krevet, krevet-kolica, kolica-auto… kako bih mogao samostalno da se obučem, istuširam, jedem i budem što samostalniji i da što manje zavisim od drugih – rekao je Dimitrijević za Sport klub svojovremeno, pa dodao:

“U glavi sam već znao da neću da se vratim”

– Jedno vreme nakon povrede i rehabilitacije bio sam u Homolju kod tetke, međutim zbog brdovite konfiguracije zemljišta nisam mogao ništa samostalno da uradim. Tražio sam da me negde smete i smestili su me u Dom za stala lica, odnosno gerontološki centar u Aleksincu. To je bilo 1993, imao sam 23 godine. Tamo sam bio pet godina i bio sam mezimac direktora, radnika i ljudi koji su tamo bili smešteni. Pazili su me kao malo vode na dlanu. Imao sam mnogo drugara, živeo sam punim plućima i nikada nisam želeo da se predajem. Bio sam borac.

Tražio sam, ipak, nešto više jer nisam imao nikakva primanja. Ja potičem iz siromašne porodice i kada sam čuo da se u Beogradu otvara Dom za odrasla invadilna lica tražio sam od direktora i socijalne radnice da mi dozvole da se preselim. Rekli su mi da je Beograd džungla i da su mnogi ljudi bez ikakvog invaliditeta otišli i izgubili i ono što su imali. Poručili su mi da idem i probam, ali i da su mi njihova vrata uvek otvorena. Mnogo mi je značilo da ima odstupnicu, međutim, u glavi sam već znao da neću da se vratim. I da ne uspem išao bih negde dalje, ali da se vraćam unazad to mi nije trebalo.

“Nije mi padalo na pamet da ću jednog dana da budem rame uz rame sa Draženkom, da donosim medalje za Srbiju”

Njegov drugi život počeo je 1997. godine kada je stigao u Beograd.

– Tek tada sam počeo da se družim sa osobama sa invadiditetom – otkrio je Željko, pa se setio i svog prvog takmičenja:

– Bilo je to u Obrenovcu i pobedio sam sa rezultatom od 11, 12 metara. Ipak, do 2010. to je sve bilo rekreativno iako sam uvek bio prvi sa prednošču od metar, dva u odnosu na ostale iz Srbije. Nismo razmišljali da je to dovoljno za međunarodno takmičenje. I nije bio jer sam ja bacao 12, a svetski rekord je bio 26,67 metara. Pomenute 2010. na prvenstvu Beograda bacio sam čunj, ja kažem ispao mi je, 19 metara i nešto. Taj čunj nije bio po pravilima IPC. Nismo imali pravi čunj jer niko nije bacao čunj.

Naš najbolji atletičar je bio Draženko Mitrović, koji je kao i ja bio stanar doma za odrasla i invadilna lica. Draženko je bio neprikosnoven u sve tri discipline u svojoj kategoriji F54, u koplju, u disku i u kugli, i tada me je video Draženkov trener i tadašnji selektor i rekao je da želi da vidi da li nešto može da se uradi na međunarodnom planu. Sve je bila igra slučaja. Ja kao tadašnji predsednik udruženja stanara doma za invadilna lica uspeo sam da napravim bacalište za Draženkove potrebe. Da mi je neko rekao da ću ja jednog dana da se takmičim na tom nivou, pogotov što sam sedam godina stariji od Mitrovića, rekao bi šalite se, da ne iskoristim neku drugu srpsku reč. Nije mi padalo na pamet da ću jednog dana da budem rame uz rame sa Draženkom, da donosim medalje za Srbiju – zaključio je Dimitrijević koji će ponovo biti najveća nada Srbije na Igrama.