Selektor bronzanih srpskih košarkaša Svetislav Pešić još jednom se oglasio posle velikog uspeha, ovoga puta gostujući u magazinu Oko na RTS televiziji.
Između ostalog, komentarisao je i jake pripreme koje je naša selekcija imala. Izabrala je najteže rivale, kao što su i SAD:
– To se sada vidi. Nikada ne bih igrao protiv slabijih u pripremnom periodu. Ne dam slabijima da se uče na nama. Nama je protiv Amerike odgovaralo da vidimo gde smo i šta bismo mogli da uradimo kad dođu zvanične utakmice. Tamo smo imali dve četvrtine izvanredne. U Lilu smo tri četvrtine bili u igri. U pripremi za Amerikance, kada smo otvorili knjige, skautinge, otkrili smo po prvi put neke stvari koje nismo videli. To nam je pomoglo u stručnom štabu, a igračima da donose neke drugačije odluke. Pripreme su bile kratke, intenzvine, uspešne. Uvek je lepo pobediti poslednju utakmicu na turniru.
Osvrnuo se još jednom na Nikolu Jokića i njegov doprinos timu, i to ne samo na terenu:
– Najlakše je trenirati Nikolu Jokića. Jednostavan je dečko, posvećen ekipi, košarci. Ako odluči da igra, 100% je unutra. Pre, za vreme, posle treninga. Spreman za komunikaciju, ima ogromno iskustvo… Isto tako i Bogdanović, Micić, to su sve igrači koji imaju ogromno iskustvo. Trenirali su ih najbolji treneri. Naravno da njihov stav, predlog, primedbe se uzimaju u obzir i nakon toga se donesu odluke. Važno je da igrači znaju ko je najvažnija osoba, a to je trener i da ga prate šta od njih traži. Trener ne sme da bude iznad ekipe. Kada se napravi balans, to je deo dobre saradnje, uspeha. Uspeli smo da napravimo balans.
Još jedan ključni faktor za njega je bila generacijska blizina gotovo svih košarkaša:
– Imamo osam igrača koji su ista generacija, rođeni ’94, ’95. Bogdan je nešto stariji, Petrušev mlađi. Prvo su igrali dosta zajedno u svim kadetskim, juniorskim, seniorskim konkurencijama. Generacijski se razumeju, znaju šta su im prioriteti u životu. Postali su vrhunski profesionalci, posvećeni su, kad su rešili da igraju za reprezentaciju, ništa onda ne postoji. Fokus je na treningu, odmoru, terapiji, sprovođenje zadataka. Nama je onda mnogo lakše. Ta generacijska blizina, zajednički interesi su najvažniji.
Na pitanje hoće li voditi Srbiju i na narednom Evrobasketu
– Nikada nije dobro i za velike stvari nije važan samo jedan čovek, nego je važan sistem i strategija. Nekada nije važno i da li je reprezentacija osvojila medalju. Mi imamo velikih problema i to moramo da priznamo. Zašto to kažem? Zato što su nam ciljevi veliki. Velika je popularnost košarke u Srbiji i velika je odgovornost ljudi. Vreme je da počnemo da razmišljamo na neki drugi način. Ne želim nikoga da prozivam jer sam i ja deo tog procesa i strategije. I ja se ponekad osećam poražen jer nisam uspeo da dođem do toga, da ne kažem da ubedim… Ali da ovo što ja pričam, svi klimaju glavom, a rezultata nema. Nema ni pokušaja, ni akcija. Mi nemamo našu ligu. Mi smo jedina košarkaška zemlja koja nema svoju ligu. Uspeh košarke u jednoj zemlji zavisi od sistema takmičenja, a naš sistem takmičenja je totalno prevaziđen. Mi zamajavamo svet, mi pričamo da je upitan sistem takmičenja u Evropi, a mi moramo pod hitno da menjamo. To će zavisiti, ne samo od Košarkaškog saveza i ljudi iz malih klubova, to će pre svega zavisiti od Crvene zvezde i Partizana kao naših najboljih klubova.
