Najtrofejniji teniser svih vremena Novak Đoković bio je gost Radio Televizije Srbije i tom prilikom opširno govorio o svojoj karijeri i uspesima koje je ostvario. Naravno, prva i glavna tema bio je poslednji i najveći uspeh – osvajanje zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Parizu. To je i sam priznao na početku razgovora.
– Postoji više razloga, ali onaj najveći je zato što sam imao čast da predstavljam Srbiju na najvećoj sportkskoj smotri. Olimpijada je prvi veliki i najveći globalni događaj. Održava se na svake četiri godine i retke su prilike. Drugi razlog je zato što su moje Olimpijske igre bile turbulentne. Prvo u Pekingu bronza, posle poraza od Nadala. Posle toga sam odigrao tri Olimpijade, od kojih sam dva puta izgubio u polufinalu.
– To su događaji koji se retko odigravaju. Mi u tenisu imamo sreće da igramo grend slemove i uvek iznova priliku svake godine da se dokažemo. Ali, Olimpijada je tako dragocena. Samim tim što sam u prve četiri Olimpijade propuštao šansu i što sam imao operaciju kolena manje od dva meseca pre Pariza. Igrao sam i finale Vimbldona, izgubio ga, pa onda istog tog rivala u finalu OI pobedio. Na terenu koji dobro znam, gađao sam ne neku medalju, nego zlato – izjavio je Đoković gostujući na RTS.
Emocije su ga savladale
Evocirao je u detalje momenat kada je shvatio kada je konačno postao olimpijski šampion.
– U naletu emocija sam pao na zemlju i sama činjenica da su na tribinama bili najbliži ljudi, moja supruga, deca, moj tim, pripadnici olimpijskog tima Srbije. To ne mogu da doživim na bilo kom drugom turniru. Da dolaze kolege iz srpskog olimpijskog tima, to mi je dalo dodatan podstrek. Najlepši set emocija koji sam doživeo u životu je taj protiv Alkarasa, kada sam pao na kolena. Nemoguće je opisati sve te emocije, blagosloven sam da sam ih doživeo puno, ali ove se izdvajaju kao posebne.
Objasnio je i zbog čega ovog puta nije bio u Olimpijskom selu.
– Na prvim OI sam bio u selu, potom sam bio pola-pola, a sada sam odlučio da budem van toga. Jer imam svoje rutine, svoj odmor, kako bih jurišao na medalju. Istina je da sam u prvoj poseti hteo da se prošetam, da odem do menze, do teretane. To su tradicionalne rute na OI. Bilo je puno sportista, ali je došlo do zasićenja i morao sam da se okrenem i odem. Najvažnije je bilo da odem do naše zgrade, svi su imali svoje obaveze, treninge pred takmičenja.
– To je posebna zajednica, osećate kao da ste ista familija. Tu ste zajedno, boravite u istoj dnevnoj prostoriji, da li na terasi ili doktorskim prostorijama. Televizor je uključen i svi pratimo dešavanja. Ono što su mi naši ljudi iz olimpijske misije priredili posle osvajanja zlata, pamtiću do kraja života. Što na terenu, što pored njega su mi čestitali. Onda odlazak u selo, svi su me zadužili. U jednom trenutku mi je bilo toliko neprijatno od uvažavanja i poštovanja koje su mi ukazali. Neki su i sutradan morali da izađu na borilišta, ali su to veče plesali sa nama, igrali, otvarali šampanjac.
“Vaterpolisti su sumnjali u sebe”
Dotakao se i sada već čuvenog razgovora sa vaterpolistima koji im je, prema njihovim rečima, promenio svest i odveo ih do zlata.
– Situacija sa zlatnim vaterpolistima nije bila planirana. Neki su pričali o tome u javnosti. Nisam hteo da pričam o tome, ne želim da otkrijem šta sam im rekao u sobi. Došao sam, a oni su imali timski sastanak i nisu bili u dobrom raspoloženju. Počeli su da sumnjaju u sebe, a oni su nas toliko puta obradovovali. Niko nikad kao oni. Svaka utakmica njima, bilo klupska ili reprezentativna, mora pobeda. Ako nije, to je smak sveta.
– Više sam delio svoja iskustva, jer su me zamolili iz misije da posvetim svoje vreme i uđem u njihovu prostoriju. Oni su bili iznenađeni, i ja sam bio. Sve je bilo spontano. Ali, iako nismo u istom sportu, imamo puno zajedničkih imenitenja koji povezuju naše sportove. Iz opšte perspektive, možemo da pričamo o istim ili sličnim stvarima. Ne volim da dajem savete, ali volim da podelim svoje iskustvo i onda mi je drago ako se neko pronađe u tome. Ali, nemojte meni da pripisujete njihovo zlato – nasmejao se Đoković.
