Ivanišević objasnio razlaz sa Đokovićem: “Da je Englez, digli bi mu palatu pored Bakingemske”

Novak Đoković i Goran Ivanišević završili su svoju saradnju posle nekoliko vrlo trofejnih zajedničkih godina. Baš zbog tih silnih trofeja i grend slemova, odluka o razlazu je izazvala pravu buru. Mnogo se nagađalo o razlozima, sve dok se u intervjuu za Sportklub nije oglasio sam Ivanišević. I sve objasnio.

– Niko nije ni blizu pogodio. Nema pravog razloga. Pravi razlog je zasićenje, što je ovo bilo teških pet godina. Ljudi zaboravljaju koronu, da je on u jednom momentu bio označen kao najveći negativac, svetski negativac broj jedan zbog toga što se nije vakcinisao. Stalno si u nekom međukoraku, sa koferom u rukama, pa ti onda neki ministar zabrani da ne možeš da igraš. Zamor materijala, ja uvek idem to na tehnički. I on se umorio od mene, ja od njega i ja mu tu nikako nisam mogao ni pomoći. Kada sve zbrojimo, napravili smo veliku stvar za tenis – rekao je Ivanišević za SportKlub.

Sve je počelo, kako sam kaže, još na Vimbldonu prošlog leta. Tada je Đoković izgubio maratonsko finale od Alkaraza, a Ivanišević to teško podneo.

– Nije se to dogodilo u Americi. Ja sam to osetio, ako ću biti iskren, u Americi prošle godine. Neću reći na Vimbldonu, ali ne govorim tu o njemu kao igraču, nego meni – meni je teško pao. Svaka čast Alkarazu, bio je bolji, ali jedan, dva poena, moglo je da bude drugačije. Onaj meč sa Alkarazom u Sinsinatiju i osvajanje US Opena, osetio sam da je blizu kraj. Nema pravog, ni pogrešnog razloga. Ja sam prošle sezone imao operaciju kolena, nije me bilo šest meseci, pa sam došao u Torino.

Đoković nije “štedeo” Ivaniševića

Njihovu saradnju je obeležilo to što je Đoković redovno vikao na svoj boks, te je Ivanišević bio na udaru u gotovo svakom meču.

– Novak je takav, svi koji prate Novaka, znaju da to tako funkcioniše. Njegova komunikacija na terenu i kada je meč, sve je bilo dozvoljeno. Ja ga to nisam ni čuo, tereni su veliki. Možeš da razgovaraš samo sa strane na kojoj je trener, sada samo sudija to malo blaže gleda. Ima dosta interesantnih primera, a daću vam dva:

– On je uvek voleo da se “dere” sa 20-30 metara, ja ga naravno ne čujem i sada na primer on izgubi servis, ali falila su dva forhenda i on sada viče šta mu je sa servisom. Ne mogu za pet sekundi da mu kažem da nije ništa sa servisom, nego sa forhendom. A on već pita šta je sa riternom… Opet smo na početku. Moj glas je bio najtanji. Uvek sam govorio Miljanu, on je imao najprodorniji glas. Najbitnije je bilo da on dobije meč. To su sitnice, nije uvek to baš lako, svi smo mi pod stresom.

Stres, stres i uvek samo stres…

– Najteže je biti Novak Đoković. Gde god da ideš, svi te gledaju, svi misle da imaju nešto da ti kažu, svi imaju neki savet. Navikao je već na takvu neku stvar, ali on ima živaca i strpljenja. Onda mi dobijamo posle porciju toga, ali negde sve mora da izbaci, ali jednostavno je neverovatan. Koliko toga je donirao, pomogao, koliko pomaže i daje… On je drugačiji. Ima puno ljudi. Ima i onih koji su protiv njega, ali i ove i prošle godine je u Australiji bila za njega. Video sam u situacijama da ga ljudi vole i obožavaju. Neće ga voleti navijači Federera i Nadala, on ima svoju vojsku, ali moraju da ga poštuju. Ne da je puno napravio za tenis, nego i za ljude, uvek ima dovoljno vremena. Zbilja, gledajući njega čovek može neke stvari da nauči, ali da mu je lako, nije mu lako.

Da je Englez…

Strani mediji, posebno oni zapadni, drugačije percipiraju Đokovića koji dolazi sa Balkana.

– Ja isto mislim, i on je to izjavio nedavno, da ima veze odakle si. To me niko ne može razuveriti. Da je on Englez, tamo kraj Bakingemske palate bi mu sagradili još jednu. Ima veze odakle si. Uopšte, svi mi sa ovih krajeva, treba da napravimo dva tri puta veće, da bismo bili priznati. Slava i sve… Uvek ćemo nešto naći, uvek je tu nešto. Glupo je uopšte govoriti. Pre nisu bile brojke važne, sada jesu. On je za mene najveći. Sad hoće neko da misli da li jeste ili ne, po brojkama, nebrojkama, tenisu, igrama. Sva trojica su drugačiji tip igrača, energija, ali nema veze. Tako je kako je. Mislim glupo je uopšte o tome govoriti.

Ivanišević je otkrio da je i sam osetio takvu vrstu diskriminacije, baš kao i Đoković.

– Kako da ne, osetio sam kao igrač, a Boga mi i sam osetio i kao njegov trener. Konkretno, sve ovo što je bilo tokom korone, to je meni bila ekstra motivacija: E, nećete sad”. Nema nas puno, ali idemo da se borimo. Taj ljudski deo, što sam njemu ponudio, mislim da je to najvažnije na kraju dana, ostaje to prijateljstvo, ostaju rezultati. Ko god šta mislio, da li znam ili ne znam, neće ih niko izbrisati – zaključio je Ivanišević za SportKlub.