Voja je zbog Đokovića preskakao ogradu na Vimbldonu u 3h noću: “Dajem 1.500 evra da bih ga gledao, Melburn i reket – neostvarene želje”

Novak Đoković započinje Završni Masters u Torinu duelom protiv Holgera Runea u 1. kolu “Zelene grupe”. A sa tribina će od prvog meča imati podršku svojih najvernijih fanova, poznatijih kao “Nolefam“. Jedan od njih je i Vojislav Ilić, koji je uoči ovog turnira dao intervju za “Soccersportal“.

Ilić prati srpskog tenisera od početka karijere, a poslednjih desetak godina je uz njega skoro na svakom turniru na kome je Đoković igrao. Očekivano, pogotovo što živi i radi u Italiji, pružaće podršku najboljem svih vremena iz prvih redova tokom mečeva koji ga očekuju u “Pala Alpituru”.

Pre toga je boravio u Beogradu i tom prilikom u razgovoru za naš portal otkrio kako je postao verni fan, koliko novca izdvaja za putovanja na turnire, zanimljivosti sa turnira…

KVOTE: NOVAK ĐOKOVIĆ 1,20 – HOLGER RUNE 4,70

Kako si zavoleo Novaka Đokovića i uopšte počeo da ga pratiš na skoro pa svakom turniru na kome igra?

– Ja sam kao mali počeo da gledam Moniku Seleš i svideo mi se tenis. Posebno sam voleo ženski tenis da gledam. Pratio sam Jelenu Janković i jednog dana sam slučajno na televiziji video jednog dečka. To je bio Novak Đoković. Počeo sam da ga gledam kako igra i jako mi se svideo njegov tenis. Kad sam shvatio i kakva je osoba stvorila se neka velika ljubav. Od tada nisam prestao da gledam njegove mečeve.

– Počeo sam da razmišljam kako bih mogao da idem uživo da odgledam neki njegov meč. Prvo sam krenuo da idem na turnir u Rimu i tada sam se još više zaljubio, pa sam počeo da pravim postere kako bi on primetio da sam tu. Krenuo sam i da putujem po svetu i upoznao sam ljude iz “Nolefam”, koji ga godinama prate. Tako smo postali jedna velika familija koja prati Đokovića. Gledam ga već 17 godina, ali poslednjih 10 godina sam obišao pola sveta da bih ga gledao.

“Ja u prvom redu, a Bekam i Bred Pit u trećem”

Šta te je to konkretno privuklo kod Novaka?

– To je neka energija koju mi je preneo. Sviđa mi se kao osoba, kako se postavio prema tom sportu, kako se ponaša prema ljudima i šta je sve učinio za Srbiju. Ja živim već 35 godina u Italiji i za nas Srbe koji smo u inostranstvu učinio je jako ponosnima. Gde god da se pojavim, meni ljudi kažu gde si Đokoviću. Nije više da nas nazivaju da smo ljudi došli iz rata. Učinio nas je da se osećamo svuda i uvek ponosnima što smo Srbi.

Sećaš li se kada si prvi put uživo gledao Đokovića i kako si se osećao tada?

– Kad sam otišao u Rim, bio sam skroz gore na tribinama. Igrao je protiv Nadala. Imao sam sreće tada, jer sam kupio karte za četvrtfinale i Novak je umalo bio ispao, jer je gubio meč. Ali posrećilo mi se da ga gledam prvi put uživo baš protiv Nadala. Taj momenat i osećaj to ne može da se opiše. Sad više ne mogu da ne gledam njegove mečeve.

Znaš li možda na koliko turnira si uspeo da pratiš Novaka Đokovića?

– U Rimu ga gledam već 14 godina. Svake godine sam išao. Na Rolan Garosu sam bio 3 puta, u Monte Karlu 2 puta, sad ću treći put biti u Torinu. Jednom sam bio na US openu, jedino gde nisam bio nikada je Australijan open. Na Vimbldonu sam bio dva puta, ove godine je bilo baš prelepo. Bio sam u prvim redovima, Bred Pit i Dejvid Bekam su bili iza mene. Ja običan konobar sam bio u prvom redu, a oni u trećem. Ići ću i u Malagu na Dejvis kup. Gde god mogu da odem i da finansijski to obezbedim, onda idem.

“1.500 evra minimum da jedan turnir”

Sad kad si pomenuo finansije, pojasni malo koliko je teško i koliko je novca potrebno izdvojiti da se ode na neki turnir?

– Obično ne idem na prva 2-3 kola, jer Nole tada pobedi lako. Idem uglavnom na četvrtfinale ili polufinale. Nažalost, nikad ga nisam gledao u finalu, jer su karte uvek preskupe. Što se tiče novca, potrebno je minimum 1.500 evra. Tu je put, prenoćište, hrana i karte za mečeve. Tako da toliko otprilike izađe za 3-4 dana.

To nije mala cifra, iako ti živiš i zarađuješ u Italiji, gde je standard veći nego u Srbiji. Ipak, i za tamo je to velika količina novca. Kako uspevaš da sakupiš taj novac?

– Radim u restoranu kao šef sale, nije me sramota da kažem da je moja plata 1.400 evra. Nekad se dogovorim sa gazdom da radim i ručak i večeru, a ne samo večeru. Tada mogu da izguram do nekih 1.800 evra. Zato nekada radim i po 16 sati na dan. Ja imam ćerku, plaćam stan, ali nekako uspem da skupim pare i da odem da gledam.

– Srećom ljudi su počeli da me primećuju. Pa sada kad obučem neku majicu, javi mi se neka firma da stavim njihovo ime na majicu, tako ih promovišem. I onda mi oni pomognu kao sponzori, pa me oni isfinansiraju.

– Nekada sam i molio ljude za pare, išao od čoveka do čoveka, da li je to neko ko ima restoran ili neku fabriku… Pitao sam ih da li neko želi da učestvuje u tome, a otprilike od 50 njih mene je odbilo 49. Jedan čovek je verovao u mene i on me finansira i ja sad uvek nosim njegovu firmu na majici. I on je meni zahvalan jer se pojavim na televiziji ili u novinama, pa izreklamiram i njega.

Supruga razume

Sad imaš i više sponzora?

– Svi oni koji su mi nekad rekli ne, sad ne bih prihvatio da mi budu sponzori. Takav sam. A javljaju se u međuvremenu, jer su videli da su mediji počeli da me primećuju. Ipak, ja sam sam sve to napravio, pravio sam postere i majice da bih bio primećen. Sad imam neke druge, nove sponzore. Na svakom turniru sada imam drugog sponzora, naravno ko mi da veći novac ja njega stavim i reklamiram.

Izdvajaš mnogo novca da bi pratio Novaka na turnirima, s druge strane imaš i porodicu. Da li ti neko kaže, da li u porodici ili među prijateljima, kao da li je moguće da izdvajaš toliko novca za nekog tamo sportistu umesto npr. za svoju ćerku?

– Naježio sam se sad. Ostaviti ženu i ćerku kući i tako često odlaziti, to mi je jako teško. Ne vidim ih po nedelju dana, ili za novac potrošen mogu ćerci da kupim patike, odeću. Sva sreća da moja žena zna kolika je moja ljubav prema Đokoviću i ja to cenim. Nisu svi za to, na primer majka mi kaže da ne trošim toliko para. Ipak, moja žena mi ne pravi veliki problem. Ipak, sada pošto više imam sponzora manje izdvajam od svoje plate za putovanja i turnire i to ostaje u kući.

Australijan open najveća želja

Rekao si da ti je najveća želja da odeš na Australijan open i već si počeo da radiš na tome da u januaru navijaš za Novaka u Melburnu.

– To je jedini turnir na koji bih voleo još da odem da gledam Đokovića. To mi je najveći cilj. I Novak je tamo mnogo puta osvajao. Ne znam da li ću uspeti, da li ću skupiti dovoljno novca.

Koliko bi ti novca bilo potrebno za to?

– Računao sam nešto i trebalo bi mi oko 5.000 evra. Avionska karta je 1.800 evra sa presedanjem u Dubaiju. Neka bude i 2.000 sa troškovima. Još otprilike 1.000 evra je potrebno za ulaznice na meč i još oko 2.000 evra za smeštaj i hranu. S time da bih otišao tek na drugu nedelju. Ne bih mogao 2 nedelje da boravim tamo, najviše 10 dana. Na 2 nedelje bi mi bilo potrebno više para.

Pre Australije Novaku je ostalo učešće na Završnom Mastersu u Torinu, a ti si već spreman za to.

– Biću nedelju dana tamo, daj Bože da prvi put ga gledam u finalu. Imam sve karte kupljene. Srećom, živim u Italiji dugo godina. Torino je na 7 sati vožnje od mene. Snašao sam se sa ljudima iz Nolefam-a koji će isto svi biti u Torinu. Podelićemo stan, već smo ga bukirali. I srećom za karte smo obezbedili preko jednog momka koji je dobar drug sa Markom Stilitanom (Đokovićevim fizioterapeutom prim. aut.). Tako da je super što je ispalo tako, jer bi mi meni samom da budem nedelju dana u Torinu bilo potrebno oko 3.000 evra.

Preskakanje ograde na Vimbldonu usred noći

Malo je čudno kad ti, kao neko ko je na mnogo mesta pratio Đokovića, ipak nisu uspeo nikad da ga gledaš u finalu. Kako to?

– Gledao sam ga u polufinalu, ali za finale nikad nisam imao karte. Kad bih ranije kupio kartu za finale, to bi bilo dosta skupo. Taj novac do dan-danas nisam mogao da izdvojim za jedan meč. Krivo mi je, ali uvek za finale organizujem gledanje kod mene kod kuće. Okačim sve moje postere, majice, lopte i sa porodicom gledam.

Ove godine si uspeo u još jednom svom cilju, a to je da gledaš Novaka Đokovića na Vimbldonu. Jednom pre toga kada si bio nisi uspeo da uđeš na njegov meč, ali ove godine jesi. Kako je to izgledalo?

– Bilo je vrlo emotivno kad sam uspeo da uđem na Centralni teren i budem u prvom redu. Dobio sam i majicu od njega. Jedan veliki san mi se ostvario.

Na Centralni teren i uostalom u kompleks na Vimbldonu nije lako ući, a ti si morao da se dovijaš na različite načine?

– Prvi put kad sam bio sam saznao kako to funkcioniše. Sada sam preko Milana Ognjenovića, koji mi je postao dobar drug. On me je sačekao tamo, spremio šator i objasnio šta treba da se radi, da treba da se bude ceo dan, da se prespava, da se uzme karta u 3h noću da bi se ušlo na Centralni teren. On mi je rekao tada da kad dođe čuvar u 3h noću i da mi kartu, da čim on ode mogu da preskočim ogradu, odem kući da odspavam 2 sata i vratim se u 5h ujutru. Tako da nisam morao da spavam baš tu u šatoru, jer je bilo vlažno, padala je kiša i bilo hladno. Ali ja sam preskakao ogradu. Da su me uhvatili ne bih video više Vimbldon u životu.

– Trebalo mi je da odmorim ta dva sata, jer sam bio proveo ispred šatora skoro 17 sati. Mnogo je bitno da se vratiš u 5h ujutru, jer tad čuvari opet prolaze i ako te ne pronađu u šatoru karta koju si dobio u 3h više ne važi. Ipak, uspeo sam da uđem i da ga gledam u četvrtfinalu protiv Rubljova. Nažalost, morao sam da se vratim i nisam ostao za polufinale i finale. Možda je tako i bolje, jer bih na finalu plakao tamo 3 dana.

Da ne pitam za Olimpijske igre u Parizu sledeće godine?

– Ja sam tamo sledeće godine. To sam zacrtao. To će biti poslednje Đokovićeve Olimpijske igre, kao što će i sad ovaj Dejvis kup biti verovatno poslednji. Ja to ne smem da propustim. Idem sigurno.

Nolefam

Ti si se proslavio u svetu zbog postera koji si napravio na Mastersu u Rimu. To je ona slika na kojoj roditelji ljube Novaka dok drži trofej, a taj poster je posle meča Đoković poljubio. Kako si došao na ideju za to?

– Svaki put kad idem na neki turnir ja napravim poster. Evo i sad spremam poster za Torino zbog koga mislim da će Novak zaplakati. Tada sam razmišljao šta mogu da napravim. I saznao sam da njegovi roditelji neće biti te godine u Rimu. I sinula mi je ideja da napravim plakat sa njegovim roditeljima i napišem: “Hvala vam puno”. Da nije bilo njih, da nisu rizikovali i investirali ne bi bilo ni njega. Žao mi je samo što nisam ja držao plakat u momentu kad ga je Đoković poljubio. Morao sam tada da budem slovo L u koreografiji za Nolefam, pa je moj drugar držao poster u tom trenutku.

Ti si i zvanični deo Nolefam-a, kluba Đokovićevih navijača?

– Prihvatili su me, svideo sam im se kao osoba i što idem na više turnira. Ne mogu baš na svaki, ali sam vrlo redovan. Sprijateljili smo se, sad sam deo njihove grupe.

Kako funkcioniše Nolefam?

– U grupi je nas 15 i mi se uvek čujemo preko “vacapa” ili Instagrama. I non-stop se organizujemo. Ja sam taj koji stalno pravi postere ili majice. Milan pravi Nolefam majice, uvek nešto smislimo i zna se kako bi trebalo da se navija. Imamo takoreći pravila ponašanja na mečevima. Nikad ne navijamo kad Nole servira, nego čekamo kad drugi servira i tada vičemo. Dogovaramo se i najbolje je što možemo neke troškove da podelimo kad idemo na turnire.

Nolefam je internacionalna grupa?

– Da, tu je Žuli iz Francuske, Karolina je naša ali živi na Kipru, Laura je iz Bolonje, tu je Rašid iz Dubaija. Ima i iz Njujorka, Maroka, ima nas sa svih strana sveta. Uvek je lepo kad se nađemo i bude pomalo komično dok se sporazumevamo. Mada uvek sam ja taj koji plaća piće za sve (smeh). Oni su bogatiji od mene, ali meni drago da ja poručim svima turu pića. Možda su me zato i zavoleli.

Novakov reket je neostvarena želja

Ti sada u svom vlasništvu imaš i mnogo predmeta koje si dobio od Novaka. Tu su potpisane majice, loptice, posteri… Znaš li koliko ih imaš?

– Svaki moj poster koji sam napravio mi je potpisao, imam njegovu kapu koju mi je potpisao. Majicu iz Rima mi je potpisao na Vimbldonu. Imam 13 loptica, 3 kape, 2 majice. Ne daje Novak svakome. Imam i 2 peškira, a mislim da imam i zastavu. Puna mi je kuća i to čuvam. Kod mene u sobi to izgleda kao moj muzej.

Ipak, jedna stvar fali?

– Da, fali. To je reket Novaka Đokovića. I ja sam obećao mojoj ćerci da ću kad tad dobiti reket od njega i ne bih voleo da joj to ne ostvarim. Voleo bih da mi Novak tu želju ispuni. To bi bio moj najveći pehar. Pitao sam ga prošle godine u Torinu kad sam napravio poster 2 sa 2 metra i pisalo je “Molim te, reket”. On je to video i dao mi je kapu tada. Ali on meni kad priđe, ja se uzbudim da ne mogu da pričam. Nekako mi nezgodno da ga pitam nešto. Ali opet neću ni da ga baš molim. Ako on bude hteo da mi da jer sam zaslužio posle ovoliko godina. Možda će on to uraditi od srca.

Ti predmeti u današnje vreme mogu da dostignu i veliku novčanu vrednost. Jesi li imao ponude da ih prodaš? Koja je cifra koju ti je neko nudio?

– Za majicu koju sam dobio u Rimu su mi nudili 2.000 evra čim sam je dobio. E sad ta majica je potpisana u Londonu i ona sad vredi i više od 5.000 evra. Ali ja to nikad ne bih mogao da prodam. Ja mogu da kažem, sad da mi u Torinu potpiše majicu koju mi je dao na Vimbldonu, da ona vredi 10.000 evra. Obična loptica s njegovim potpisom košta 250 evra na “ibeju”. Ja ipak ne bih mogao to da prodam. Ja sam to skupljao i meni je lepo što to imam. Jednog dana kad prestane da igra, ja znam ko je bio on i šta sam dobio od njega i koliko sam ga pratio. To je moje. Ja ga ne pratim i ne skupljam to da bih zaradio. Ja ga pratim zato što sam se emotivno vezao za njega.